Немачка пре 30 година и данас: Расизам је и даље ту

Нешто после поноћи 23. новембра 1992. двојица неонациста бацила су молотовљеве коктеле у две куће у Мелну. Тада 19-годишњи Ларс Ц. и 25-годишњи Михаел П. изабрали су за нападе куће у том мирном градићу у Шлезвиг-Холштајну, јер су тамо живеле турске породице.

Након подметања пожара, полицији и ватрогасцима је упућен анонимни позив у којем је указано на пожаре и који је завршен са - "Хајл Хитлер".

Станари једне од нападанутих кућа су спасени, неки с тешким повредама. У другој кући су умрле 51-годишња Бахиде Арслан, њена десетогодишња унука Јелиз и њена 14-годишња сестричина Ајсе.

Пре него што је преминула, Бахиде Арслан је успела да спасе свог седмогодишњег унука Ибрахима тако што га је умотала у мокре пешкире.

Талас расистичких напада

У то време, убрзо након поновног уједињења Немачке, у року од неколико месеци догодио се читав низ расистичких напада: у Хојерсверди, Ростоку, Мелну, затим у Золингену.

У Мелну су напади први пут однели људске животе. У Золингену је живот изгубило још пет особа, сви су били чланови једне турске породице.

Тимо Рајинфранк, генерални директор Фондације Амадеу Антонио, која се бори против расизма, за Дојче веле описује тадашње расположење: "Десничарски екстремисти су вршили прави улични терор и били су доминантни у многим местима, посебно у источној Немачкој.

Истовремено, политика и медији су водили расистичку дебату о азилу која је подстицала мржњу према избеглицама."

Било је то време када је "у готово свим областима у друштву владала велика изолација и маргинализација мигрантског становништва и људи који нису беле коже".

То је за Дојче веле рекла хамбуршка адвокатица Катрин Инга Керштајн, која је више пута заступала породицу Арслан.

Додаје да су медији такође улепшавали ситуацију, "како би прикрили ову погромску атмосферу раних деведесетих и тако сачували међународни углед Немачке након поновног уједињења."

Кол није желео "туризам саучешћа"

Али, после Мелна, у Немачкој је настао и талас гнева, као и саосећања. Још исте вечери када се догодио напад, неколико хиљада људи окупило се у граду на спонтани, тихи марш.

У данима и недељама које су уследиле, широм Немачке одржаване су демонстрације и манифестације против расизма и ксенофобије.

На сахрани у Хамбургу било је око 10.000 људи, међу њима и два савезна министра, али не и тадашњи канцелар Хелмут Кол (ЦДУ). Савезна влада не жели да спроводи "туризам саучешћа", навео је Кол индиректно разлог за недолазак на сахрану.

Новина је тада била да је истрагу преузело савезно тужилаштво. Јер, циљ напада био је да се "наруши унутрашња безбедност Савезне Републике Немачке", како је одлуку образложио тадашњи савезни јавни тужилац Александер фон Штал.

Починиоци из Мелна су одговарали на суду и годину дана касније осуђени су на вишегодишње затворске казне – за три убиства и покушај убиства у седам случајева. Обојица су сада поново на слободи.

Хале, Ханау и напад на џамију у Мелну

Пре 30 година, канцелар Кол није присуствовао сахрани жртава из Мелна, нити Золингена. Тако хладна реакција политичара данас би била незамислива.

Председник Франк-Валтер Штајнмајер недавно је у својој резиденцији разговарао с преживелима у Мелну, између осталог и о потешкоћама које су имали и још увек имају с властима и институцијама.

У говору у августу, Штајнмајер је упозорио на друштвену климу која може да буде плодно тло за насиље и захтевао да држава учини све што је у њеној моћи да заштити људе од колективног беса, говора мржње и насиља.

Говорећи о томе, Катрин Керштајн се позива и на свог клијента Фарука Арслана, сина преминуле Бахиде Арслан: "Шта се променило? Фарук Арслан је то описао и овако: нацисти су данас у оделима и краватама. Нису више лако препознатљиви. Али они су још увек ту."

"Расистичко насиље је и даље део свакодневног живота многих људи", слаже се Тимо Рајнфранк. Он указује на напад на синагогу у Халеу 2019. и напад на људе страног порекла у Ханауу 2020. у којима је живот изгубило девет људи.

Ти напади су "још једном јасно показали акутну опасност коју десничарски екстремисти и даље представљају у Немачкој".

А почетком септембра ове године, непознате особе су у Мелну запалиле папире на огласној табли у улазном делу локалне џамије, где такође живи једна породица. Нико није повређен. Истрага је још у току.

Ко и како врши комеморације?

Напад који се догодио пре 30 година биће обележен ове среде 23. новембра у џамији у Мелну, а потом и у цркви Светог Николе.

Очекује се да ће комеморацији присуствовати и повереница савезне владе за културу Клаудија Рот, као и турски амбасадор Али Кемал Ајдин. Потом ће на место пожара бити положени венци.

Говоре желе да одрже и Фарук и Ибрахим Арслан (37) дечак којег је спасила његова бака, а која је погинула у пожару. У интервјуу за НДР, пожалио се да град покушава да присвоји годишњу комеморацију у Мелну, а да никада нико од власти није заједно с погођенима разговарао о томе.

"Држава их није заштитила"

Катрин Керштајн каже да се такође променило "да се погођени данас узајамно подржавају и посећују на комеморативним догађајима, јачају једни друге и умножавају и појачавају своје захтеве, укључујући и захтеве према држави - која их није заштитила, која је заташкавала проблем и која је скретањем погледа и једностраним истрагама делом омогућила та убиства".

Тимо Рајнфранк из Фондације Амадеу Антонио сматра да је „"веома важно да политичари и друштво данас схвате да се расистички и антисемитски напади не односе само на појединце, већ на читаве групе, а тиме и на целу земљу".

Недавно објављена студија Универзитета у Лајпцигу такође показује колико је тема расизма актуелна у Немачкој. У студији се додуше констатује пад чисто десничарских екстремистичких погледа на свет међу Немцима.

Међутим, ксенофобични ставови су широко распрострањени: Скоро трећина испитаних каже да су "странци" овде дошли само "да искористе нашу социјалну државу", а скоро исто толико сматра да је Немачка "у опасној мери преплављена странцима" .