Седам година од терористичког напада у дворани "Батаклан" - живот као пркос мржњи

Крај октобра у Паризу - успешан немачки фолк-поп дуо "Милки ченс" наступа пред одушевљеном публиком. На први поглед, потпуно нормална ситуација. Но концерт није у било којој дворани, већ у Батаклану.

Пре тачно седам година, 13. новембра 2015, тројица исламистичких терориста с јуришним пушкама и појасевима с експлозивом упали су у дворану за време концерта америчког бенда "Eagles of Death Metal" и убили деведесет људи.

У исто време, четрдесет других грађана Париза и туриста убијено је у нападима на барове, ресторане и национални стадион.

Париски напади терористичке организације Исламска држава (ИС) уздрмали су темеље Француску, а Батаклан је постао симбол овог трагичног дана.

Те ноћи новинар Антоан Леири изгубио је супругу Хелен. Њих двоје били су млади родитељи, њихов син Мелвил имао је само 17 месеци.

Док је свет покушавао да пронађе објашњење за непојмљиви ужас, Леири је на Фејсбуку објавио отворено писмо. Дирљивим речима обратио се атентаторима и порекао је тим "мртвим душама" своју мржњу и мржњу свога сина.

Порука је обишла свет. Леири је касније објавио књигу "Моју мржњу нећете добити" у којој говори како се са сином борио за повратак у живот.

Поглед изван

Ове седмице је екранизација књиге стигла у европске биоскопе. Искусни немачки редитељ Килијан Ридхоф ("Хомевидео" и "Гладбек") преузео је овај тежак материјал.

У разговору за Дојче веле наводи колико га је књига, коју му је тада препоручио рођак, дирнула као оца и супруга и на крају натерала да сними филм: "Тешко је замислити овај терористички напад и ноћну мору која се догађала овој породици. Било ми је све то некако јако блиско од прве секунде и знао сам да желим то да обрадим у филму".

Редхоф је отпутовао у Париз да упозна Антоана Леирија. Почетна забринутост да би можда Леири више волео да материјал обрађује неки Парижанин одмах је нестала.

"Мислио је да је добро што смо били на одређеној удаљености од епицентра", рекао је Ридхоф.

"За неке ствари је потребна одређена дистанца како би се разумеле. Наша улога је тада била улога саосећајног пријатеља. Ипак, били смо итекако свесни одговорности. Та траума је још увек јако свежа у Паризу, јако пуно људи повезују приче из те ноћи", додаје режисер.

Опрезан филмски приступ

Ридхоф у складу с тим пажљиво приступа екранизацији. У главној улози је Пјер Деладоншам, који не само да физички подсећа на Леирија, него преноси и шарм и интелект којим Леири одише упркос туги. Деладоншам верно преноси шок и трауму, али и оздрављење човека који се уз помоћ сина враћа у живот.

Њихов стан им служи као чахура, склониште, где додуше све подсећа на Хелен, али им даје снагу и нови смисао.

"Било нам је важно да причу испричамо пажљиво и осетљиво. Радило се мање о драматизацији, а више о слушању и емпатији", рекао је Ридхоф за Дојче веле. И успео је.

Напади, атентатори, лешеви - ништа од тога се не види у "You will not have my hate". Уместо тога, види се учинак трагедије на једну породицу. Суочити се с осећајем мржње и очаја и то савладати, а истовремено то учинити физичким искуством за гледаоца, то је у сваком случају, како каже редитељ, био главни задатак.

Парижани су повратили одузети ноћни живот

Након терористичког напада, дворана Батаклан била је темељно реновирана и затворена око годину дана. Тада је Париз поновно добио ово важно културно место.

Пркосом су Парижани показали да нису застрашени и да неће мењати животни стил. Говорећи о поновном отварању Батаклана, британски музичар Стинг рекао је да жели подсетити на жртве, али и славити музику и живот.

Карим и Дјери, који раде као обезбеђење у Батаклану, рекли су пре почетка концерта "Милки ченса" у октобру за агенцију ДПА да су навикли да раде овде, али да "увек размишљају о ономе што се догодило".

Килијан Ридхоф за Дојче веле такође говори колико је ноћ терора у Паризу још увек присутна:

"Рана је видљива и данас, људи имају врло конкретну везу с том ноћи. Али мислим да су Парижани врло брзо почели да се супротстављају том осећају управо животом".

Жеља терориста је била да се људи повуку. Њихов циљ је био страх. "Парижани су врло брзо схватили да управо то не треба чинити, не треба допустити да те избаце с јавних места, него се вратити животу, бити заједно, бранити културу: позориште, музику, биоскоп, јер је то је прави одговор на мржњу" .