Миша Баришњиков: Нисам могао да замислим да се вратим у ону Брежњевљеву мочвару

Михаил Баришњиков (74) најбољи је балетан своје генерације. Рус по рођењу, из Риге, у Летонији. Пре него што је пребегао у Канаду 1974, играо је у балетској трупи "Киров". Плесач ниског раста, али огромне глади, свестраности, техничког мајсторства, али с личним печатом, харизмом и шармом у свему што је радио, Баришњиков је своју каријеру направио у САД, наступајући са Њујоршким балетом и Америчким балетским позориштем, где је касније постао уметнички директор. 

Испробао се и у савременом плесу и мјузиклу, с Марком Морисом основао пројекат White Oak Dance, а сада води Уметнички центар Баришњиков у Њујорку. Још увек наступа у експерименталном позоришту, а најскорије је играо у Чеховљевом "Вишњик" украјинског редитеља Игора Гољака, где је сцену делио с огромном роботском руком. На екрану се појавио у филмовима "Прекретница" и "Беле ноћи" и у серији "Секс и град". Баришњикову ће 16. новембра у Бакингемској палати бити додељена награда Краљевске плесне академије.

Честитамо, тo je престижнa наградa. Додељује се за "изузетне заслуге у уметности игре и балета". Шта вам је балет дао, а шта мислите да сте ви могли дати балету? 

Балет ми је дао живот. Имао сам осам или девет година када су ми моја прва искуства у балету  уливала самопоуздање да верујем да могу бити део тајанственог света позоришта. И мислим на све, од извођача преко електричара до чистача који долазе после представе. Имао сам љубавну везу са свим тим и још увек имам. Што се тиче онога што сам дао балету, дао сам своје узбуђење, мислим. И захвалност за прилику да живим и радим у јединственом и очаравајућем свету.

Колико често сада плешете? Недавно сам видео снимак како извлачите неке покрете на паради Vogue World - и даље имате то "нешто"!

Веома сте љубазни, хвала. Сада не плешем много и био сам поласкан кад ме је Ана Винтур замолила да будем део догађаја Vogue World. Био је то пољубац за Њујорк и његову луду еластичност.

Како се ваше тело осећа ових дана?

Сваки дан је нови сусрет, а сусрети нису увек пријатни.

Играли сте у делима класичног и неокласичног балета, у радовима различитих кореографа и стилова, у савременом плесу, а још увек наступате у позоришту. Шта покреће ту глад?

Волим да себе доведем у позицију у којој сам уметнички рањив, несигуран. Узбудљиво је изнова се окушавати у превазилажењу природне несигурности и страха који долазе са сваким новим пројектом. Трагање за непознатим, проналажење начина да то успе, држи ме у стању усредсређености. Тад сам заправо, срећан.

У Уметничком центру Баришњиков представљате заиста широк спектар плесних дисциплина и стилова, али колико сам имао прилике да видим - нема много балета. Да ли се још увек стваражива уметност у свету класичног балета?

Апсолутно верујем да је лепота класичног балета остала значајна колико је и била и да ће увек бити, али многи балети су креације одређеног времена и простора и не могу се увек добро пренети кроз савремени сензибилитет. Постоје кореографи који експериментишу са тим, али такав изазов препуштам њима. Наравно, ако би балетски пројекат био представљен у Уметничком центру Баришњиков (BAC), он би имао исту пажњу као и сви други који се пријаве за ангажман. На пример, недавно смо представили рад "Stravinski Reimagined" кореографкиње Џенифер Вебер која је успела да трансформише два најпознатија дела Игора Стравинског "Петрушку" и "Жар птицу". Користила је неколико балетских играча и нешто балетског речника, али углавном су хип-хоп играчи они који покрећу причу. Комад је потпуно нов, свеж, али и одан музици Игора Стравинског и његовом балетском пореклу.

На који начин се свет балета променио последњих деценија откако сте стигли у Северну Америку?

Осим техничког напретка у плесу, који је значајнији са сваком новом генерацијом, мислим да се балет није много променио. Компаније и даље покушавају да преживе, и даље покушавају да представе невероватан таленат који имају и покушавају да створе нови рад који ће публика платити да види.

Последњих година испливале су на видело одређене злоупотребе овлашћења у балетским кућама и школама које су дуго биле непријављене. Да ли мислите да се балет може супротставити и променити ову културу, ону коју често погоршавају уграђене хијерархије?

Уметнички процес може бити тежак, провокативан и непријатан. То није марш за људска права. Али, свако заслужује да се према њему поступа с поштовањем, а изврсност се увек може постићи без злоупотребе.

Када сте 1974. пребегли у Канаду из тадашњег СССР-а, рекли сте да је то била уметничка, а не политичка одлука. Да ли је то била истина?

Да. Очигледно, у Русији се нисам политички изражавао, али када сам већ добио прилику да останем на западу, нисам могао да замислим да се вратим у ону Брежњевљеву мочвару. Био сам млад, усред стварања каријере и знао сам да ми сат откуцава. Желео сам да путујем, да радим са различитим кореографима и да будем слободан. Било је тако једноставно, али када сам направио избор, из угла тадашњег СССР-а то је био чин грађанске непослушности.

Шта сте жртвовали за каријеру коју сте направили у САД?

Невероватно, не осећам да сам ишта жртвовао. Имао сам изузетну срећу што сам касније успео да се повежем са многим својим пријатељима и менторима које сам у једном тренутку морао да напустим због своје одлуке. 

Били сте јасни у вези са својим осећањима према актуелној политици Русије. Ваш став је да истакнути Руси треба да се јасно одреде против рата у Украјини. Да ли сматрате да довољно људи ово ради и да ли то прави неку разлику?

Никада неће бити довољно, све док се садашњи руски режим не оконча, али, наравно, потребна је изузетна храброст да се проговори. Сви можемо да тражимо упутства од Алексеја Наваљног. Он каже: "Једина ствар која је неопходна за тријумф зла је да добри људи не раде ништа. Зато немојте бити неактивни."

Основали сте организацију Права Русија. Шта је ваш циљ, чиме се заправо бавите?

Права Русија није политичка организација. Основана је првенствено да помогне избеглицама које беже од рата у Украјини, али такође подржава и друге који су приморани да напусте Русију због свог противљења рату и садашњем режиму.

Да ли је у садашњем ратном стању могуће имати неку наду?

Одлучио сам да верујем да ће Украјина победити и да ће Руси моћи да одређују своју будућност без ауторитарне владе.

Да се вратимо уметности, шта вас сада занима у извођачком смислу: шта још желите да радите и учите?

Желим да радим све док сам способан и заинтересован. Какве год лекције то донесе биће нека врста скромне духовне вежбе. Тренутно припремам представу коју је написао Јасуши Иноуе под називом "Ловачка пушка" француско-канадског режисера Франсоа Жирарда, а глумиће феноменални јапански глумац Мики Накатани. Премијера ће бити у Њујорку овог пролећа. И, наравно, Уметнички центар Баришњиков је посао с пуним радним временом.

Имате ли намеру да се повучете са сцене?

Када се то догоди, обавестићу вас.