Како сам доживела и преживела ураган Ијан

Среда 28. септембра 2022. биће записана у аналима Флориде као дан највећег разарања по неколико основа: по територији коју је захватио (око 660 километара), по висини таласа (од 2 до 5 метара) поплавама које је донео и по снази ветра (255 км на сат са ударима снажнијим од 300 км на сат).

Иако су у прошлости Флориду погодила три урагана са снажнијим ударима ветра од Ијана, ни један од њих није има разарајуће дејство по сва четири основа у исто време.

Томе треба додати и дужину трајања Ијана, дуже од 12 сати (на истој географској локацији), уз најинтензивнији период који је трајао на југозападу и западу Флориде, преко 6 сати нон-стоп!

Урагани обично када ударе у копно брзо прођу, али Ијан нас је „наградио" са 6 сати интензивног разарања.

Како се припремити? Куда се сакрити? Може ли се сакрити?

Рано јутро у среду. Осећа се промена која се не може избећи. Облаци се мраче, ветар се убрзава, птице су нестале, ни жабе се не чују. Укључујете телевизор и гледате,  једну за другом локалном станицом радарске снимке, као да ће се они променити ако промените ТВ станицу! Ваздушни притисак вас опомиње на неминовност удара!

Дан раније су обављене припреме, вода, храна која може да траје и без фрижидера, воће, папирни убруси, неизбежни тоалет папир. Полице са последња два артикла и водом су прве биле испражњене! Чекање почиње!

„Чекање убија", пуни смисао ове изреке доживите сваки пут у време урагана!

Овога пута, чекање је трајало и трајало јер се ураган кретао изузетно споро, око 15 километара на сат!

Због тога ће  разарање бити много веће, а дрвеће неће моћи да издржи толико дуге налете снажнога ветра и кише. И управо је дрвеће, у делу Флориде где ја живим, платило највећи данак. Где год да погледате, у очи и душу вам улазе поломљене гране, поломљена стабла, корење дрвећа високо преко метар ишчупано и остављено са коренима у вис упереним, подсећајући на пипке хоботнице, неуспешно трагајући за земљом!

Потоп у Напуљу

Али највећа разарања су била на југозападу Флориде, обалиним градовима Форт Мајерсу и Напуљу или на енглеском Нејплсу!

Гледам прве снимке са улица овога врло лепог и елегантног града, возила пливају по улицама, а вода надолази и надолази. Новинар коментарише разарања, а глас му подрхтава, и осећа се да има некога у овоме граду, некога врло драгог!

Свака катастрофа је општа за аналитичаре, статистичаре и политичаре, али врло лична за свакога од нас! На оближњем острву Санибел, мост је преплављен и нико не може ни на острво ни са острва колима, ни у среду ни у четвртак, и ко зна колико још дана након удара урагана!

Као толико пута раније, ни за овај ураган није баш успешно предвиђено где ће ударити и шта ће захватити. Два дана пре удара, метеоролошки модели су предвиђали удар у Тампи, у центру западне Флориде. Људи су се чак евакуисали из Тампе у Форт Мајерс!

Кад оно, за мање од 24 сата пројекције се мењају, а на само 12 сати пре удара урагана Форт Мајерс и Нејплс, заједно за Порт Шарлот се помињу као места где ће се удар прво осетити!

Неко ће рећи од судбине се не може побећи. Неко други ће почети да оптужује метеорологе и целу научну дисциплину! Можда ипак треба слушати и пратити птице и њихово понашање, појење или одсуство појења, њихове миграције!

Левак урагана и гробље дрвећа

У свакоме дану и у свакој прилици човек може нешто ново на научи. Мој тата је имао обичај да каже, „данас сам профитирао јер сам научио нешто ново!"

Слушам различите метеорологе и њихова објашњења зашто долази до одступања у пројекцијама. Постоји неколико модела који се користи, најпознатији су амерички и европски, а када се дају пројекције и када се формира слика левка путање урагана, узимају се у обзир оба модела. А на пола пута разлике једног у другог, додаје се централна линија. Људи као људи, гледају у средњу линију, а не у цели ширину левка, и резонују „неће ова неман на нас". Неки метеоролози предлажу да се избрише средња линија и да сви знамо да ураган може да дође баш до нас где год да се налазили унутар пројекције левка!

Али, чак и тада, природа је природа, и у добру и у разарању нам покаже своју снагу, неухватљивост и слободу од наших модела!

У току урагана, дрвеће где живим пада на све стране. Слушам налете ветра како ударају у прозоре, а у ствари видим да су то гране дрвећа. Два дрвета испред моје терасе падају покошена на земљу а да ураган још није добио пуну снагу. Са друге стране улице наредног дана видим половине стабала, половине грана, корење дрвећа, непрегледне гробнице дрвећа!

У току трајања урагана, моји дивни пријатељи из Београда, Америке, Канаде, Чешке, Енглеске и Узбекистана, и моји студенти који су дипломирали и пре више од 20 година, шаљу ми поруке наде, љубави, брижности, молитве које читам и које ми читају. Прате заједно са мном кретање урагана, а када ми нестаје интернет, добијам радарске слике и колико још је остало до ублажена разарања. Молим их да иду да спавају и сањају лепе снове, јер разлика у времену је од 9 до 6 сати! Остају са мном у сменама, у зависности од временских зона.

На муци се познају комшије

На радију пратим станицу која је објединила све станице од југозапада Флориде до Тампе. Јављају се људи и деле своје судбине. Како домаћин емисије објашњава, када поделимо терет буде нам лакше, а и другима јер спознају да нису сами!

То вече, та ноћ и њихови разговори су били нешто најмоћније и најлепше што сам чула у последњих неколико година са медија. У свима толико пуно хуманости, поштовања и жеље да се другоме помогне. Од спуштања заштитних ролетни на кућама у којима живе стара лица до њихове евакуације, од помоћи комшији чија је кућа поплављена, од дељена савета како се заштити, до дивних речи упућених домаћинима емисије и захвалности што су са свима нама и што нам омогућују да будемо једни са другима.

А како се ураган помера од југо запада ка северозападу, слушамо о новим разарањима,  која су ипак много мања од оних која су примили наши јужнији суседи. Пуни емпатије и жеље да се помогне другоме јер њему је горе него нама.

Неко од саговорника нас подсећа да је ово диван дан да будемо добре комшије и помогнемо једни другима. Била је ово невероватно, помислиће човек, заборављено осећање када смо се осећали као припадници заједнице, када се нисмо делили на опозицију и позицију, на демократе и републиканце него смо једноставно били људи, комшије!

Присећам се анализа зашто и када је кренуло до антагонизма, незапамћених размера, у друштву САД. Једна од њих указује на прекретницу која се догодила када су престале да постоје локалне новине. Локалне новине које су писале о проблемима који су били „наши" и где није било важно да ли је неко из ове или оне странке. Слушајући радио јер је телевизор престао да ради, размишљам и о лепоти и вредности радија који нам дарује време за слушање и време за мисао.

У јутро наредног дана, будим се не верујући одсуству ветра, који истина није нестао, али је престао да громогласно најављује своје присуство. Излазим из стана. Запрепашћена обимом разарања и покошеном дрвећу. Причам са комшијама. Поздрављамо се уз осмехе и обрисе среће на лицима, јер смо живи! Око 11 сати чује се и прво појење птица!