Отпор филипинске војске зауставио кинеске инвестиције тешке десетине милијарди долара

Филипинска влада управо је доделила мега пројект за проширење аеродрома у близини престонице Маниле вредан 11 милијарди долара конзорцијуму страних и домаћих компанија које предводи јужнокорејска група "Самсунг", јављају медији у Источној Азији.

Аеродром Сенгли поинт у провинцији Кавите, који ће захваљујући њиховом капиталу бити вишеструко увећан и претворен у међународну ваздушну луку која ће запошљавати око 50.000 радника, последњих година привлачи пажњу филипинске и азијске јавности, јер је практично одузет кинеским инвеститорима, који су претходно (као једини подносиоци) победили на тендеру.

Наиме, кинеска државна компанија чије је име на енглеском "Чајна комјуникејшонз констракшн" (ЦЦЦ) била је окосница групе која је требало да догради аеродром тако да он може годишње да опслужи и до 100 милиона путника, али је елиминисана почетком прошле године, јер филипинским властима није доставила потребну документацију у предвиђеном року.

Јасно је међутим, тврде политички коментатори, да је филипинска армија вршила притисак да се пројекат одузме кинеским инвеститорима, јер се управо у области Сенгли поинт у обалском граду Кавите налази њена морнаричка база.

Тиме је практично настављена серија потеза филипинских власти којима се, на инсистирање војске (и политичке опозиције), разграђује плодоносни напор бившег председника Филипина Родрига Дутертеа да потискивањем у други план територијалног спора између његове земље и Пекинга привуче крупан кинески капитал и тако оствари већу економску и политичку независност од Вашингтона.

Примера за то има више.

Рецимо, када су 2019. две кинеске компаније понудиле да откупе банкротирано бродоградилиште јужнокорејске компаније "Ханђин" у заливу Субик, на око 100 километара од престонице Маниле, где је у прошлости била смештена америчка поморска база и где и данас пристају војни бродови САД, филипинска морнарица је сместа предложила да се оно претвари у подморничко упориште.

Против понуду за откуп убрзо је дао аустралијски бродоградитељ "АУСТАЛ", да би бродоградилиште на крају преузела америчка инвестициона фирма "Серберус капитал менаџмент".

Иначе, звучи готово невероватно да је јужнокорејска компанија улила 2,3 милијарди долара, подигла бродоградилиште у периоду од 2006. до 2009, у њему запослила близу 35.000 радника и изградила преко 120 пловила, да би већ 2019. пала у стечај због 1,3 милијарди долара дуга јужнокорејским и филипинским банкама.

Због забринутости филипинске морнарице да би кинеско присуство у Субику могло да подвргне шпијунажи америчка пловила и филипинске инсталације за оправку, снабдевање и изградњу бродова, замрзнут је и процес преузимања острва Гранде и Чикита на улазу у залив, где је кинеска корпорације из области угоститељства и туризма "Санyа" почела да гради велике хотеле.

Из безбедносних разлога одбачен је и план о изградњи "паметног града" вредног око две милијарди долара на филипинском острву Фуга, који је требала да изгради кинеска компанија ФЗЕЦ.

Наиме, превладало је страховање филипинске војске да би тај савремени комплекс на острву на домак Тајвана могао да буде злоупотребљен за прислушкивање филипинских комуникационих каблова чија се густа подводна мрежа налази у његовој близини, као и за шпијунирање војних снага одбегле кинеске провинције и њеног савезника САД (Да ли би Филипини пружили америчкој војсци важну стратешку помоћ у случају рата на Тајвану).

Дутертеово спољнополитичко престројавање

По ступању на функцију, Дутерте је објавио амбициозни план за изградњу инфраструктуре познат по ентузијастичном, али благо медиокритетном називу "Гради, гради, гради", који је најпре предвиђао 75 пројеката, а касније био ревидиран нагоре тако да обухвати чак стотину и достигне вредност између 158 и 178 милијарди долара. Дутерте је, може се рећи, на њему својствен нестрпљив и мегаломански начин желео да уђе у историју као лидер који је донео златно доба у развоју острвске земље од 108 милиона становника.

Годинама изложен критикама америчких амбасадора и политичког врха у Вашингтону због гушења опозиционих медија, малтретирања политичких противника и крвавих обрачуна с бандама најпре на јужном острву Минданао, где је служио као градоначелник највеће урбане целине Даваа, а онда и у целој земљи, Дутерте је био непријатељски настројен према америчком уплитању у унутрашњу политику Филипина, те је подршку за свој режим тражио у политичком и економском зближавању с гигантским суседом Кином, па и Русијом (Родриго Дутерте - лудорије које имају смисла).

Дутерте је нескривено у јавности изјављивао да му је Кина потребна, а то се, наравно, није само односило на политичку димензију, односно, дипломатски, економски и војни отклон од Вашингтона који је јасно објавио приликом своје прве посете Пекингу 2016, већ и на спровођење поменутог амбициозног плана о ревитализацији филипинске економије кроз велика улагања у мостове, аеродроме, ауто-путеве и другу важну инфраструктуру (зашта је био неопходан кинески новац).

Његови политички противници критиковали су га да тргује суверенитетом земље и да великим инфраструктурним пројектима који брзо гурају економски раст нагоре и доприносе запошљавању заправо настоји да прикрије или се искупи за злочине почињене у рату против нарко дилера и уживаоца активних супстанци који је покренуо, а у којем су полиција и групе самоорганизованих наоружаних грађана користиле прекомерну силу и нелегално ликвидирале више хиљада људи за које су сумњали да се баве трговином дроге, не указавши им прилику да се бране на суду.

Односно, по њима, "Гради, гради, гради" је био програм којим је Дутерте настојао да имитира покојног филипинског диктатора Фердинанда Маркоса, који се упркос својим злочинима против неистомишљеника одржавао на власти добрим делом захваљујући популарности коју је стекао кроз изградњу земље.

Дутертеов завидни доларски плен

Дутерте, светски познат по својим неодмереним јавним испадима у којима је најављивао масовни масакр уживалаца дроге или псовао папу, своју идеју о зближавању с Кином чак је у једном тренутку формулисао лаконским, али смислом испуњеном слоганом "Кина и Филипини против света", који је истовремено сликовито изражавао његову преданост сарадњи с Пекингом и жељу да се супростави Вашингтону и његовим бројним савезницима у Источној Азији.

Кроз пет посета Пекингу успео је да обезбеди обећања о кинеским инвестицијама укупно тешким преко 45 милијарди долара. О коликом новцу је реч може се боље схватити ако се он стави у контекст обима филипинске економије - годишњи БДП те државе која се састоји од преко седам и по хиљада острва износи око 400 милијарди америчких долара.

Куриозитет је да су, због традиционалне војнополитичке блискости Маниле с Вашингтоном и затегнутих односа Филипина и Кине услед теритаријалног спора у Јужном кинеском мору, у 2015-ој, години пре него што је контроверзни Дутерте ступио на функцију председника, директне кинеске инвестиције у Филипине износиле само 570.000 долара.

Интересантно је и да је управо због те политике економског ослањања на Кину, октобра 2016. неколико дана након прве посете Пекингу током које је његова пратња од 400 филипинских пословних људи успела да склопи споразуме чија је укупна вредност била 24 милијарди америчких долара, Дутерте одмах успео да од Јапана, заинтересованог да парира утицају Кине, "извуче" обећања о пословима тешким 19 милијарди долара, од чега су највећи део биле инвестиције у филипинску инфраструктуру и пољопривреду.

Неуспели заокрет према Кини?

Ипак, Дутерте током свог шестогодишњег мандата, који је управо истекао у јуну ове године, није успео да у довољној мери увери најпре војску, која има вишедеценијске дубоке односе са САД, па и Аустралијом, а онда ни државни апарат и јавност да ставе у други план бригу за безбедност и отворених руку прихвате примамљиве кинеске инвестиције.

Одмогао је и поморски инцидент из 2019. када је кинески рибарски брод (наводно намерно) ударио и потопио крхкије филипинско пловило у Јужном кинеском мору и оставио његове морнаре у води - филипинску посаду пар сати касније је спасио вијетнамски брод.

Тако се сада, док се многи кинески пројекти из овог или оног разлога отказују, јапански програм улагања у филипинску инфраструктуру вредан 9,3 милијарди долара глатко спроводи - његов најупадљивији елемент је онај који се односи на изградњу метроа у саобраћајним колапсима склоној престоници Манили, која са околином има чак 14 милиона становника.

Упркос томе, Кина остаје економски врло присутна на Филипинима својим пројектима финансирања бране Калива и железничке пруге на југу острва Лузона, односно, на острву Минданао.

Ипак, филипински случај на очигледан начин илуструје чињеницу да је предузећима из Народне Републике Кине све теже да се равноправно такмиче за инфраструктурне пројекте у земљама које су политички блиске Сједињеним Америчким Државама.