Хитлерова "Вучија јазбина" и легендарна соба од ћилибара

Што се више приближавамо, шума је све гушћа. Ово подручје у Пољској до краја Другог светског рата била је најисточнија покрајина немачког рајха – источна Пруска.

Адолф Хитлер је наредио да се ту сагради утврђење за њега и његов штаб под називом: Волфшанце, "Вучја јазбина" – у шуми, близу града Кетжин, некада Растенбург.

"Име овог комплекса потиче од речи 'Адолф', што на старонемачком језику значи племенити вук", каже туристички водич Лукас Полубински. Хитлеру се то свидело, па је Волф (вук) постало и његово кодно име.

Хитлер је у "Вучијој јазбини" провео више од 830 дана. Током Другог светског рата нигде није дуже боравио.

Сазнајем да је Хитлер изабрао локацију у Источној Пруској не само због добре камуфлаже, већ пре свега зато што није била далеко од руске границе: управо је одавде 22. јуна 1941. наредио да се нападне Совјетски Савез. Од тада је "Вучија јазбина" био његов главни штаб.

Огроман комплекс

Херметички затворен и добро чуван комплекс изграђен је највероватније 1940. на око 2,5 квадратних километара.

То утврђење је требало да буде неосвојиво – са око 50 бункера, 70 касарни, два аеродрома, железничком станицом и системима противвазудшне одбране (ФЛАК). 

Око 2.000 лица, војног и цивилног особља било је трајно смештено у "Вучјој јазбини".

Хитлер, његов секретар Мартин Борман и маршал Херман Геринг имали су своје приватне бункере. Зидови овог бетонског колоса били су дебели између пет и седам метара. Станаре су штитила три строго чуване забрањене зоне, безбројна стражарска места и минско поље дужине десет и ширине 150 метара.

Његов штаб био је савршено камуфлиран и није се могао разазнати из ваздуха. Огромна стабла и мреже скривале су комплекс.

"Ако нешто симболично може приказати тадашњу ситуацију, онда је то овај бункер који споља подсећа на гробницу попут оних у старом Египту", цитира Полубински Хитлеровог омиљеног архитекту Алберта Шпера.

"Хитлер је живео, радио и спавао у овој гробници. Чинило се као да су га седам метара дебели бетонски зидови и у пренесеном смислу одвајали од спољног света, држећи га затвореним у његовом лудилу".

Чак и данас, 80 година касније, осећа се дух оног мрачног времена у којем су Хитлер и његови генерали и маршали планирали не само своје војне походе, већ и геноцид над Јеврејима.

Фон Штауфенберг

Неколико корака од улаза у "Вучију јазбину" наилазим на спомен-плочу са именом Клаус Шенк Граф фон Штауфенберг. Овај пуковник немачке војске је 20. јула 1944. покушао да убије Хитлера. Атентат бомбом није успео.

Иронијом судбине, Хитлер је преживео атентат само зато што је бомба експлодирала у дрвеној колиби. Са члановима свог војног штаба он је разговарао о ситуацији на фронту. На састанак је позван и Штауфенберг.

Пуковник је већ неколико пута покушао да прошверцује бомбу у Хитлеров бункер, али је операцију увек морао да прекине у последњи час. Овај пут је успео да одложи актовку с бомбом под сто, у близини места где је седео Хитлер. Али неко други је актовку шутнуо у страну, да не смета. 

Хитлер свој живот дугује како тој околности тако и чињеници да је притисак односно силина детонације – због дрвених и танких зидова бараке, као и отворених прозора због летње врућине, била усмерена напоље.

У експлозији бомбе убијена су четири официра, а Хитлер је био само лакше повређен. Да је до детонације дошло у бункеру, Хитлер не би преживео.

Штауфенберг је напустио дрвену колибу кратко пре експлозије. Убеђен да Хитлер више није жив, кренуо је у Берлин како би окончао пуч. Одмах је, заједно са својим помагачима, ухапшен и још исте ноћи погубљен.

Зашто савезници нису бомбардовали

"То није био први покушај атентата на фирера", каже туристички водич Лукас Полубински. Постојала су гарантовано најмање 42 напада на Хитлера, а чињеница да је успео да извуче живу главу након свих тих атентата, за њега је била божји знак.

Зашто, питам се, савезници нису напали ово место и окончали нацистички терор?

"Бункери су били превише масивни", објашњава Полубински.

"Британци и Американци су вероватно од лета 1943. знали за 'Вучију јазбину', али она није била њихов циљ. Они су хтели да ухвате Хитлера живог. А нису тачно знали, када он тамо борави", каже Полубински.

Додаје да "осим тога, тадашњи авиони не би могли да одлете у источну Пруску, баце бомбе и врате се у Енглеску". 

После рата – грађевински материјал и туристичка атракција

Када су јединице Црвене армије почеле да напредују у правцу "Вучије јазбине", немачки војници су све дигли у ваздух – 24. јануара 1945. Али масивне челичне конструкције нису могле бити потпуно уништене. 

Данас се у шуми могу видети огромни бетонски делови и остаци некадашњег комплекса бункера, обрасли маховином и папрати.

Након Другог светског рата мештани су се овде снабдевали грађевинским материјалом, а туристи су почели да долазе 1959. – када што су уклоњене мине.

Након што је приватни инвеститор 2012. уложио 1,6 милиона евра, од 2017. је "Вучија јазбина" под државном управом. Сваке године тамо дође око 300.000 посетилаца. Две трећине су Пољаци, а остатак су туристи из целог света. 

Легендарна соба од ћилибара

Само неколико километара даље, добро камуфлирана у густој шуми, налазила се главна команда пешадије Верхмахта: Мауервалд.

Бункери овде никада нису уништени, а у мрачне просторије испуњене влагом постављене су фигуре у природној величини. Реконструисана је и једна подморница, али и легендарна соба од ћилибара по узору на праву.

Пруски краљ Фридрих Вилхелм Први поклонио ју је 1716. цару Петру Првом Великом у знак њиховог пријатељства и као потврду савезништва између њихових земаља. Цар ју је изложио у свом дворцу у Санкт Петербургу. 

Током Другог светског рата Немци су је украли. До данас нико не зна где је соба од ћилибара. Међутим, Ерих Кох, некадашњи гаулајтер у Источној Пруској, (оп. ред.: регионални вођа Нацистичке партије), наговестио је да би соба од ћилибара могла бити скривена у Мауервалду.

После рата Кох није погубљен у нади да ће се од њега дознати тајна, али он је није одао. Увек изнова, последњи пут 2017. године овде се копало и тражио, али легендарно благо није пронађено.