Хамас, од интифаде до ракетних напада

Хамас је 1987. године формирао шеик Ахмад Јасин, као палестинску подружницу Муслиманског братства и као главни циљ зацртао је успостављање исламске државе на територији која обухвата Израел, Појас Газе и Западну обалу.

"Желимо да подигнемо Алахове заставе над сваким делом Пелестине", наводи се у оснивачком акту Хамаса, који се, у међувремену, нашао на листама терористичких организација САД и Европске уније.

Присталице Хамаса заговарају "свети рат", односно џихад, што се претходних деценија махом односило на акције усмерене против Израела.

За разлику од покрета Фатах, Хамас се противи преговорима или постизању компромиса око статуса палестинске државе, тврдећи да "осим џихада нема другог решења" за овај проблем.

Одмах после оснивања, Хамас се жестоко противио секуларном приступу решавању отворених проблема, који је заступала Палестинска ослободилачка организација.

Хамас су, суштински, формирали палестински активисти који су још од седамдесетих година били блиско повезани са Муслиманским братством и утицај ширили преко мреже болница, школа и хуманитарних организација на палестинским територијама, с тим што им је деловање на Западној обали било махом ограничено на универзитете.

Односи Хамаса и ПЛО-а 

Односи Хамаса и ПЛО-а су заоштрени 1988. године, пошто је организација на чијем се челу налазио Јасер Арафат признала право Израелу на постојање.

На тај начин, Хамас се суштински одвојио од свих осталих палестинских организација и почео серију напада на политичке ривале, па су Израелци 1989. године ухапсили шеика Ахмеда Јасина.

Тај потез Израела навео је Хамас да промени начин функционисања и централу измести у Јордан, који је десет година касније протерао лидере те организације тврдећи да су са јорданске територије организовали акције на Западној обали.

Од 2001. до 2012. године, централа Хамаса налазила се у Дамаску, одакле се преселила у Доху, након сукоба око одговора Башара ел Асада на побуну у Сирији.

Иако је начелно одбијао мирно решење сукоба са Израелом, Хамас је постепено ублажавао ставове, па је 2006. године учествовао у изборима на палестинским територијама и наговестио да би могао да подржи решење које би обухватало палестинску државу у границама од 1967. године.

Такође, Хамас је подржао споразум који су Махмуд Абас и Аријел Шарон постигли 2005. године и пристао на прекид ватре, мада су спорадични сукоби настављени.

Годину дана касније, Хамас је однео убедљиву победу над Фатахом на изборима у Појасу Газе и на Западној обали, али су сукоби две фракције натерали Абаса да суспендује палестинске власти и уведе ванредно стање.

Раскид са Асадом 

Хамас и Фатах су се, још једном, "помирили" 2011. године, али су исте године драматично погоршани односа Хамаса са Ираном и Сиријом, пре свега јер та организација није желела да подржи Асадове акције против побуњеника.

На тај начин, Хамас је остао без главног извора финансија, јер им је Иран ускратио највећи део од око 200 милиона долара, колико је Техеран годишње слао палестинским милитантима.

Проблем финансирања, Хамас је накратко решио договором са тадашњим египатским председником Мухамедом Морсијем, кога је убрзо затим са власти збацила војска и успоставила контролу над шверцерским тунелима, који су представљали главни извор прихода палестинских милитаната.

Током 2011. године, окршаји Израела и припадника Хамаса су интензивирани, па је током тронедељних убијено око хиљаду људи, док су хиљаде остале без крова над главом.

Годину дана касније, Израел је појачао ваздушне ударе на положаје Хамаса, одговарајући на све чешће ракетне нападе са положаја које је држао Хамас. Убијен је шеф војног крила Хамаса, Ахмед Саид Калил ел Џабари, а Хамас је још једном одговорио серијом ракетних напада.

Сукоби, примирја, сукоби... 

Примирје које је уследило после тих сукоба трајало је све до 2014. године, када је израелски премијер Бенјамин Нетанјаху окривио Хамас за отмицу тројице израелских дечака на Западној обали. Тела дечака пронађена су недалеко од Хеброна, а Израелци су ухапсили неколико стотина активиста и лидера Хамаса.

Исламски џихад је на хапшења одговорио новим ракетним нападима, а две године касније ракетним нападима се прикључио и Хамас, па је Израел покренуо опсежну операцију ваздушних удара, а убрзо затим и копнену офанзиву како би уништио Хамасове положаје. Иако је убијено више од 2.000 Палестинаца, Хамас је прогласио победу.

Пре три године, Израелци су убили 60 и ранили више од 2.500 Палестинаца, који су током масовних протеста покушали да уђу на израелску територију, што је изазвало нову ескалацију насиља, које је трајало неколико месеци.