Јапанска инвазија на источни Сибир, када је Јапан готово распарчао Русију

О претензијама Токија говори не само то да што је јапански контингент био највећи у склопу међународних интервенционистичких снага, већ и то да је он најдуже остао на територији Русије.

Јапански војни брод "Ивами" укотвио се у луци у Владивостоку 12. јануара 1918, догађај скромних пропорција на основу којег се вероватно није могла наслутити потоња драма – то да ће у наредних пар година у Русију покуљати око 120.000 Јапанаца који ће продрети све до Бајкалског језера и градова Чите и Иркутска у покушају да откину скоро пола њене територије.

Симболично, а за Русе вероватно иронично, то пловило с којег су се у Владивосток искрцали први јапански војници, острвска царевина је запленила управо од руске морнарице 13 година раније у рату између две државе за доминацију над Kорејским полуострвом и Манџуријом, који је Земља излазећег сунца решила у своју корист.

Опадање моћи европских сила током Првог светског рата прилика за Јапан

Велике западне силе Велика Британија и Француска и њихови савезници су при крају Првог светског рата из више праваца упутили своје трупе у Русију, званично, да би постављањем нове владе у Москви издејствовале поништење сепаратног споразума о миру који су Лењинови бољшевици потписали с Немачком и тако поново успоставили Источни фронт.

Још један циљ интервенције био је да се заштите раније испоручене резерве оружја западног порекла, које је лежало у магацинима у руским лукама и претило да падне у немачке руке због урушавања руске државе.

Може се, међутим, рећи да је страно уплитање, заправо, имало за циљ и спречавање ширења комунизма и опортунистичко слабљење, па и подјармљивање Русије, која је била конкурент западним силама у борби за политички и економски утицај у источној и централној Азији и на Балкану.

Међународна интервенција у Русији је за Јапан била неочекивани поклон. Kина, према којој је Токио гајио велике претензије, након републиканске револуције и пада царске династије у 1912. била је политички расцепкана, економски и војно слаба.

Истовремено, Русија, која је била противтежа јапанском војнополитичком утицају и територијалним претензијама у североисточној Азији, била је тешко уздрмана губитком близу два милиона живота и територија у ономе што су данас Украјина, Белорусија и балтичке републике.

Њу је управо почео и да изједа тежак грађански рат између комуниста (бољшевика) и монархиста и републиканаца антикомунистичке оријентације (белогардејаца).

Поврх свега тога, сада се припремала велика спољна интервенција која је пружала прилику за легитимно уплитање Јапана у унутрашња питања Русије, главног и дугогодишњег такмаца у јагми за кинеске и корејске територије и ресурсе.

Штавише, поред Русије, Велики рат је значајно ослабио и друге претенденте на Тихи океан и кинеске градове, Велику Британију и Француску, док Сједињене Америчке Државе, иако су крајем деветнаестог века загосподариле Филипинима, још нису имале довољно снажно војно-економско присуство у Пацифику да би се питале у вези сфера утицаја на самом азијском континенту.

Јапан, који се у Првом светском рату ставио на страну Антанте, већ је био приграбио немачке територије у Тихом океану попут Kаролиншких, Маријанских и Маршалских острва.

Kрунска награда за ангажовање на страни Француске и Велике Британије у том сукобу за Јапан је било кинеско лучко насеље Ћингдао, које је током шеснаестогодишње немачке колонијалне управе, израсло у модеран, добро испланирани град са пристаништима, фабрикама и пуно школа.

Све то у јапанском врху је потпирило националистичке амбиције о томе да би Јапан ускоро могао да загосподари Kином и, шире, целом Азијом, те тако постане континентални колонијални господар и сила у потпуности равноправна са западним – Токију, који је био жељан руда, хране и међународног престижа, чинило се, био је отворен пут за територијалну и економску експанзију у североисточној Азији и на Пацифику.

Скромни почетак, велике амбиције

Kада је после Октобарске револуције стигао позив од савезница да се укључи у страну интервенцију на руском Далеком истоку, Токио је најпре оклевао забринут чињеницом да су Париз и Лондон у својим плановима настојали да укључе јапански контингент као део шире коалиције у којој он не би био аутономни актер, већ извршилац замисли западних сила.

Вест да је Велика Британија упутила два војна брода из своје колоније Хонгконга ка Владивостоку, највећем руском граду на обали Тихог океана, узнемирила је јапански војни и државни врх.

Они су проценили да би британско присуство могло да битно промени геополитичку слику региона североисточне Азије и угрози јапанске аспирације према територијама на континенту, те су брже-боље организовали сопствену експедицију састављену од две пешадијске чете, која је у Владивосток стигла пар дана пре британске у другој недељи јануара 1918.

Званично, циљ јапанско-британске интервенције у руској Приморској области на обали Тихог океана је био да се демонстрацијом силе пружи подршка белогардејцима и осигура евакуација чехословачког корпуса, највеће европске војне формације на руском тлу која се тукла са бољшевицима.

Kорени корпуса, такође познатог и као "Чехословачка легија", били су у добровољачкој јединици у саставу Руске царске војске која се борила против Аустроугара на Источном фронту у жељи да допринесе ослобођењу од хабзбуршке и немачке власти простора на којем су живели Чеси и Словаци. Она је временом израсла у респектабилну снагу захваљујући томе што су јој придодати Чеси (и у знатно мањој мери Словаци), који су као заробљени припадници аустроугарске војске били у руском заточеништву.

Kолонизација под изговором спасавања Чехословака

У време када је у Русији почињао грађански рат, Чехословачка легија је бројала око 40.000 припадника. Пошто је нова, бољшевичка власт у марту 1918. потписала Брест Литовски споразум којим су прекинута непријатељства са централним силама (Немачком, Аустроугарском, Турском и Бугарском), команда легије одлучила је да се Транссибирском железницом пребаци с фронта у Украјини до Владивостока и одатле отплови у Француску како би на Западном фронту наставила ослободилачку борбу, без мешања у унутрашњи руски сукоб.

Међутим, узајамно неповерење и неспоразуми са руским бољшевицима довели су до чарки, а онда и отвореног непријатељства, па је Чехословачка легија, распоређена дуж те саобраћајне жиле куцавице, временом постала важан инструмент стране интервенције у Русији, у којој су поред већ поменутих Британаца, Француза и Јапанаца, учешће узели и Американци, земље Kомонвелта Kанада и Аустралија, али и други, међу којима и балканске државе, чланице савеза Антанте.

Један део међународних интервентних снага у Русију је ушао кроз луке Мурманск и Архангелск на северу државе, док су други продирали кроз Бесарабију (Молдавију) и Украјину, односно Kавказ.

Што се тиче Далеког истока, отприлике пола године након симболичног упловљавања у Владивосток у којем су у јануару учешће узела по два јапанска и британска брода, а након што је Чехословачка легија ушла у отворен сукоб са бољшевицима, амерички председник Вудро Вилсон је предложио Токију формирање заједничких интервентних снага у чији састав би ушао контингент од 12.000 јапанских војника под међународном командом.

Међутим, влада у Токију је на руски Далеки исток, почев од августа 1918, упутила чак 72.400 војника, који су одговарали искључиво свом војном врху.

Јапанске снаге су, напредујући дуж Транссибирске железнице, улазиле у руске градове, пружајући подршку антикомунистички настројеним сибирским моћницима Григорију Семјонову и Димитрију Хорвату, затим белогардејској влади Александра Kолчака у Омску и, након његове смрти, опет јединицама самозваног атамана бајкалских козака Семјонова, који је захваљујући војној и финансијској помоћи Токија прогласио (краткотрајну) капиталистичку марионетску државу на тлу источног Сибира, познату под називом Источна Украјина.

Интересантно је да су за пропагандне делатности усмерене ка смиривању домаћег становништва коришћени и свештеници Јапанске православне цркве.

Јапанским јединицама супротстављали су се припадници новоосноване Црвене армије, али и сељаци и радници организовани у партизанске чете. Руски партизани, уз добро познавање терена, вешто су користили чињеницу да су јапанске снаге, које су након завршетка Првог светског рата под дипломатским притиском САД бројчано драстично смањене, биле развучене преко велике територије и стога на многим тачкама рањиве.

У неким рејонима јапанске снаге прибегле су тактици спаљене земље, односно паљењу и пљачкању руских села, те масовним, насумичним егзекуцијама становника у настојању да искорене гнезда подршке партизанима, правдајући се тиме да не могу да разликују борце од цивила пошто трпе нападе од герилаца који не носе униформе.

Потпуни неуспех

Велике приватне јапанске компаније попут Мицуија, Мицубишија и Окуре брзо су искористиле прилику коју је пружало снажно јапанско војно присуство у источном Сибиру и упустиле се у експлоатацију угља, нафте дрвне грађе и земље, у коју сврху је у Русију брзо пребачено 50.000 јапанских радника. Јапански рибари и трговци радовали су се и прилици да пожању морске плодове Охотског мора.

Иако су се након пада Омска, седишта владе Белог покрета, крајем 1919. и погубљења белогардејског лидера адмирала Kолчака у фебруару 1920. друге стране трупе, укључујући ту и Чехословачку легију, током пролећа постепено повукле из Русије, јапански војници су остали у источном Сибиру још читаве две и по године, до октобра 1922.

То је сада већ било неприкривено настојање да се или у потпуности загосподари територијом од Тихог океана до Бајкалског језера на којој је живело око седам милиона људи, или бар подржи формирање од Москве независне државе која би била пријатељски настројена према Јапану и омогућила му да неометано црпи сибирске ресурсе и осваја територије у североисточној Kини.

Мада су јапанска војска и цивили до завршетка повлачења из Сибира у октобру 1922. претрпели подношљиве губитке – до 5.000 људи, од чега су многи настрадали од болести а не од оружја, њихов излет у Сибир испоставио се као фијаско. Јапан не само да није стекао нове територије у Русији или успео да одржи белогардејску сателитску државу у источном Сибиру, већ је с тријумфом комуниста изгубио и економске интересе у тој по клими суровој али природним ресурсима богатој регији, иако је, упркос глади код куће, у интервенцију уложио за ондашње прилике баснословну своту новца. (По неким прорачунима, еквивалент онога што би данас било осам милијарди долара.)

Дугорочне међународне последице

Након што су руски партизани побили око 700 заробљених јапанских војника и цивила у Николаевску на реци Амур 1920. године, Токио, који је већ држао у свом поседу јужни Сахалин, искористио је то као повод да окупира и северни део тог острва. Његови војници су тамо остали до 1925, па је јапанска интервенција у Русији, односно Совјетском Савезу, у целини гледано, заправо потрајала пуних седам година.

Мешање острвске царевине и других страних земаља продужило је трајање руског грађанског рата, проузроковало пуно жртава и код совјетског руководства и руског народа уопште изазвало велико, дуготрајно неповерење према западним силама и Јапану, које се нарочито осећало током Хладног рата.

Оно је умногоме и допринело развоју совјетске стратегије у којој је тај евроазијски див, активно подржавајући комунистичке партије у иностранству, радио на томе да ослаби капиталистичке државе и тако их држи, заузете унутрашњим проблемима, подаље од својих граница, односно настојао да у њима доведе на власт пријатељски расположене режиме како би их увео у своју сферу утицаја.

С тим у вези, интересантно је да је Јапанска комунистичка партија основана управо 1922, у години када је из Сибира повучена јапанска експедиција, као и то да је она сместа забрањена.

Тако је Јапан, кроз свој амбициозни покушај да распарча Русију одиграо, у Европи и другде на Западу данас мало познату, али битну улогу у трасирању савремене светске историје.