Сећање на војводу Петра Бојовића у Мишевићима на Златару

Најмлађи од четворице српских војвода из Велког рата, на тежак пут ратника, учесника 6 ослободилачких ратова, команданта Прве армије, начелника штаба Врховне команде кренуо је из врлети златарског села Мишевића. После понижења које је доживео у сусрету с осободиоцима 45. и сахране без војних почасти, намерни заборав трајао је деценијама, од државе, историчара, у завичају.

“То путовање војводе у завичај или повратак, дуго је трајало, 52 године од смрти. Овде је подигнут споменик тек на Видовдан 1997. године рад академског вајара Миодрага Живковића из Београда”, каже Драгољуб Гагричић, новинар у пензији, хроничар.

Од првобитних планова и идеја за почаст животу и делу војводе Бојовића, обнове куће, "Војводиних дана" и другог се добрим делом одустало. Осим споменика у центру Нове Вароши, подигнута је и спомен - чесма у његовим родним Мишевићима где се сваке године сусрећу потомци Солунаца из завичаја и Врачара где је војвода Бојовић провео последње године живота.

Слободанка Беговић, председница Савеза потомака ослободилачких ратова за Град Београд каже да на Врачару имају општинску организацију „Војвода Петар Божовић". “Јако га поштујемо и гледамо да што више сарађујемо. Иначе, смо се братимили са општином Нова Варош”, наводи она.

На питање - да ли се војводе сада сећају и његови Златарци, Мирољуб Шапоњић председник Удружења потомака ратника 1912.-1920. Нова Варош, одговара: „У школи сад - мало више. Ја више замерам дедама, бабама и родитељима што они не причају деци. Ја сам много сазнао, чак сам имао прилике да причам са Солунцима. Једно је то у књизи, а друго је жив језик кад каже како је било”.

На неправду и магле времена које су прекривале причу о војводи Петру Бојовићу подсећа и књига „На стражи завичаја" Драгољуба Гагричића, хроничара војводиног повратка у завичај која поставља и питања, између осталог - где је део његове заоставштине и зашто нема потпуну биографију.