Село Раденковић добија „Музеј душа“ – омаж заслужним Мачванима

У шоровима Раденковића на сваком педљу дворишта и баште види се траг вредних руку мештана. Улажу Мачвани у паприку и жито, а највише у школовање деце. У селу је још пре 8 деценија шест жена имало факултетску диплому, од тога четири лекара. Само у кући Миливоја Владисављевића, четири кћерке су завршиле факултет, док је петој дао мираз.

“Ја сам шесто колено Филиповића у Мачви. Наша породица броји између 40 и 50 чланова тренутно, од тога имамо неколико десетина факултетских диплома, од чега су половина особе женског пола”, каже редитељ Милутин Филиповић.

Раденковић је дао и првог доктора математике, Младена Берића, професора доктора Милића Вићентића, који је пошумио Златибор и чувеног фоторепортера Ристу Маријановића. Ипак, усуд ових шорова и равнице је, кажу мештани, женска лепота прожета у лику мачванске Мона Лизе, Радетића Маре.

“Ово село је имало четири посланика у време династије Kарђорђевића и Обреновића. За време краљевине Србије, из Раденковића су два доктора наука, ја сам после сазнао да ниједно село није имало, да ли је имало једног или два учитеља. За време старе Југославије је било село које је прву улицу дало једној жени, Радетића Мари”, истиче Миомир Филиповић, аутор књиге „Музеј душа“.

Све виђеније људе, мачвански дух и довитљивост у тешким временима Филиповић је укоричио у своје књиге, које је на мачванском прелу код цркве поклонио својим сељанима.

“Моја душа је у Раденковићу. Ово село има око 200 кућа, колико ја знам и све што знам од њега сам чуо или прочитао у његовим књигама. Много успешних људи, почевши од пољопривредника”, каже естрадни уметник Синиша Туфегџић.

“Он пре свега истражује. Ја не знам човека у Србији да више познаје села од њега. Потиче из народа, а потицати из народа највећи је допринос да можеш нешто да кажеш и да нешто урадиш”, напомиње редитељ Живорад Ајдачић.

Захваљујући Филиповићу, село ће добити и поставку “Музеј душа”. Посетиоци ће на једном месту моћи да виде детаље о људима који су оставили трагове кроз време, од Пантелије Тришића који је још 1912. био на сајму мушке лепоте до научника и истраживача, а посебно жена, које су, осим лепоте, красили честитост и образовање.