Меморијалом "Мирослав Антић" и Данима "Раше Попова", Мокринчани чувају сећање на двојицу великана писане речи

Чувени водитељ и новинар, Милован Илић Минимакс, једно време био је сарадник 'Мокринских новина' и он би овако говорио: “Ако кажеш да си из Мокрина, а ниси написао ниједну књигу, значи да се лажно представљаш. Зато смо у Мокрину у којем, када вам пожеле добродошлицу, кажу 'добродошли у село Мике Антића и Раше Попова'.

Мирослав Мика Антић и Раша Попов - два дива српске културе, два вечита дечака, поново су код куће. Кроз Меморијал Мирослав Антић и Дане Раше Попова, Мокрин не дозвољава забораву да пређе његов праг. Мокринске улице поново одјекују стиховима који су обележили одрастања генерација. 41. по реду Меморијал Мирослав Антић окупио је уметнике, писце и поштоваоце Микиног лика и дела.

''Дошла сам овде зато што сам пресрећна да овакве вечери постоје и да се одржавају. Не само да је лепо, него је за будуће писце, књижевнике и публику лековито'', каже глумица Нада Блам.

Одржавање традиције дуге више од четири деценије захтева велику посвећеност, али и свест о томе колики капитал Мокрин има у својим великанима.

''Мокринчани су поносни људи, поносни на своје манифестације, на Мику и Рашу, тако да ми је драго што могу да учествујем и неким својим идејама допринесем да ово опстаје и живи'', наводи Горан Ристић, председник Савета Месне заједнице Мокрин.

Са стихова Мике Антића, мокринска културна разгледница сели се у свет маште, проналазака и чувених прича. Дан Раше Попова подсетио нас је зашто је овај човек био и остао омиљени проналазач знања за свако дете.

''По оној Змајевој певанији 'Где ја стадох ти продужи' треба баштинити Мику Антића и Рашу Попова, који су већ уздигнути до својих звезда, али треба учинити све да имамо њихове достојне наследнике'', истиче књижевник Тоде Николетић.

Кажу да је Раша Попов био ходајућа енциклопедија, али са срцем детета. Он нас је учио да наука није досадна и да је машта најмоћнији алат који човек поседује.

Живко Угреновић, председник Удружења „Раша Попов" каже да негују дух и наслеђе Раше Попова, али поред тога, то је и простор у којем деца имају слободу изражаја и уметнички израз.

Мокрин је тако, у само неколико дана, поново доказао да су његови сокаци тесни за све оне који носе велику машту, али и довољно широки да приме све људе добре воље који цене уметност. Мика и Раша можда више нису физички ту, али кроз сваку написану песму и сваки дечји осмех - они и даље живе.