Изложба о словеначким прогнаницима и успоменама на боравак у ужичком крају

У питомој Лужничкој долини, после дугог путовања возовима без возног реда, с ручним пртљагом и 25 марака, нашли су уточиште код неколико домаћина.

У породици Петровић где су ратних година боравили неки од њих још чувају и генерацијама преносе сећања.

“Они су били овде код нас као гости до четрдесетпете, док није Словенија ослобођена. Имали су посебну собу овде у овом објекту и живели су са нама”, сећа се Милан Петровић из Карана.

Возови братства и јединства у оба смера и сусрети пријатеља били су, деценијама после, посебни све до последњег ’89. у Марибору из кога је била трећина прогнаних.

“Ми смо били тамо неколико дана и баш једног дана смо ишли главном улицом Марибора, ми и наши домаћини, а са обе стране улице били су деца и остали и они су нам аплаудирали. То је било баш дирљиво поготову за нас, ја сам био први пут тек код њих”, прича Милан Петровић.

Изложба о словеначким прогнаницима поново је оживела успомене и емоције и подсетила на покидане везе о којима се више нигде и не учи а ретко се и помињу.

“Ми смо са овом изложбом ми смо некако опет почели стварати ове везе и успомене, јер то су биле ствари које никада не смеју да се забораве. - Било је ту и неких суза и неких личних веза – Да, ја сам била, дошла је код мене једна госпођа која ми је рекла да је дете прогнаника и сузе су ми дошле на очи. Ја сам до тада о томе само читала, гледала фотографије”, каже Симона Трипкович, директорица Музеја народне освободитве Марибор.

Посебну везу с овим крајем за Словенце је донела и Ужичка Република када је формирана чета „Иван Цанкар" а били су активни и у уметничкој чети.