Културни центар Златибор-година прва

Наступи у несвакидашњем амбијенту - на ливади, у шуми, пећини, крај водопада, обогатили су уметнички доживљај и мештана и туриста и извођача.

Данијела Веселиновић, солистикиња на труби, описује своје искуство: "Kако је ово фантастично, јер управо то што смо овде природним путем добили, ми покушавамо у студију, а овде то сасвим природно долази."

Анђелка Николић, редитељка, додаје: "Пејзаж, који некако може да буде и пријатељ, а може да буде и непријатељ представе. Међутим, дао нам је неку нову димензију. Као да ствари сада постају јавније него што јесу. Било је непоновљиво извођење."

Жеља креативног тима Kултурног центра била је и да ноте, стихове и глуму изместе у природне дворане  Гостиља, Трипкове и Трнаве, на Борову главу, Сирогојно и Доброселицу. За протеклих годину дана, Kултурни центар реализовао је више од 100 разлицитих уметничких садржаја, чувајући традиционалне манифестације, а осмишљавајући нове, чија су сцена недра златне планине.

Даница Јевтић Шишовић, директор Kултурног центра Златибор, каже: "Вођени стиховима нашег завичајног песника, Михаила Ћуповића, који гласе овако: - Моја планина дохвата звезде, прешао сам је целу ногама босим, не бих могао да лутам светом да њене зоре у себи не носим - у Kултурном центру,  решили смо да спојимо уметност и културу. Решили смо да понесемо оно што смо сви у детињству стекли на овом лепом Златибору. Да доведемо људе из света уметности, који могу да представе то нашим туристима, али и мештанима. Са друге стране, колико је важно да ми који смо студирали у Београду и прошли свет, све то што смо научили пренесемо и на нашу децу у овим златиборским данашњим селима."

И сами су учили од старијих, од Велимира Веља Тошанића, који је са фолклором обишао свет, а свет  очаран његовом игром стакла у витражима, довео у Трипкову, где је на његову иницијативу урађена летња позорница још пре две деценије. На њој су наступали и Kоло и Kрсманац и саборовали фолклораши из целог света. Kада је Вељо Тошанић окачио опанке о клин, први се у ужичком крају окренуо  филигранском склапању стаклених делића у витраж, обучен код немачких мајстора.

Велимир Вељо Тошанић, уметнички занатлија присећа се: "Питао сам власника те радње да ли бих ја могао да учим занат код њега. Одговорио ми је да може, али да ме прими да учим, не може да ме плаћа. То је за мене исто било једно изненађење, јер ја сам мислио да ја треба да платим обуку."

И био је то почетак веза од стакла у радионици смештеној у Дому културе у Трипкови, у који се укључила и Тошанићева ћерка Ана. И, стакло обрађено тифани, а потом и другим  техникама, кренуло је у свет.

Велимир  Вељо Тошанић објашњава: "Радили смо хотел Балтичка звезда у Санкт Петерсбургу, поводом 300 година од његовог оснивања. Конгресни центар у Ростову на Дону, они то зову санаторијум, то су велики хотели, 40.000 квадрата простора. Ту смо радили плафоне и у дачи председника Русије радили смо базен."

Њихови витражи су и на бројним црквама и манастирима, општинским зградама, приватним вилама на Балкану. Радионица у Трипкови место је сусрета уметника, вајара, сликара. Студенти ту раде дипломске радове и Тошанићи се спремају да наредног лета, заједно са Kултурним центром, буду домаћини колоније у оквиру програма Kултура-натура.