Како је Вршац постао европски центар свиларства у 18. веку

Било је то пре 300 година када су у Вршац овај занат донели Немци из околине Рајне, искористивши неплодно тло за садњу дудова, узгој свилених буба и производњу свиле.

"Велика заслуга припада и чувеној владарки Марији Терезији када је донесена одлука да се свилара из Темишвара пренесе у Вршац 1773. године и заправо Вршац је тада постао центар свиларства у читавој царевини", каже Ивана Ранимиров, директорка градског музеја.

Свака кућа морала је да има засађених 10 дудова, јаја свилене бубе добијала су се бесплатно, а девојке су обучаване за развој свилених нити.

"Наводно постојала је и једна веома строга мера, то је претња смрћу за сваког ко би се усудио да посече дрво белог дуда", истиче Ивана Ранимиров.

Најцењенији у том послу био је познати апотекар Јозеф Херцог, који је имао и приватни завод за свилу. Његова удовица Ева 1851. на изложби у Лондону добила златну медаљу за сирову свилу.

"Сама чињеница колико је свиларство било развијено и значајно говори у прилог томе да је у школама широм Војводине свиларство било обавезан предмет. Такође плакати за наше позориште су рађени од свиле односно свила је коришена као материјал за штампање и то представља најстарије позоришне рекламе у нашој земљи", наводи Стефан Мавровић, историчар вршачког градског музеја.

У прошлости готово сва насељена места овог краја имала су своју дудару. Расадници су бројали на 1000 стабала и били су право богатство и понос овог дела Баната и генерација које су бринуле о њима. Масовном раскрчавању дудова одолела су само стабла која се налазе на путу између Вршца и Беле цркве. Ти дудови једини су сведоци историје свиларства овог краја. Данас наравно, немају улогу у производњи свиле, али служе као ветрозаштитини појас.

Свиластво у Вршцу потпуно је замрло у другој половини 19.века када примат преузима виноградарство, јер је производња вина била рентабилнија, па су тада стабла дудова заменили чокоти винове лозе.