Силбашки споменар

"Од тога периода живе заједничким животом у свим областима, да ли је то култура, спорт, комшијски живот. Везано, и немогуће је одвојити, посебно што су се временом Словакиње временом удавале за Србе, Срби за Словакиње и јако је пуно мешаних бракова", објашњава Будимир Попадић, публициста.

Први подаци о животу Словака потичу из регистра ПИВНИЧКЕ Словачке евангеличке цркве, а из 1828. године постоје записи о броју пореских обвезника . У Силбашу постоје две цркве: српска православна Светог Јована Златоустог и Хришћанска евангеличка црква. И данас, село слави две славе, једну православну и словачки Кирбај.

Прва православна црква подигнута је 1690. године на месту данашњег сеоског гробља. Записано је да није имала звоно, ни звоник. Страдала је због надошлих подземних вода. Изградња садашњег храма почела је крајем 18. века.

На источној страни села, и данас стоји капела посвећена Преподобној мајци Параскеви, на чијем улазу је, под тремом, чудотворни бунар. Према неким записима, једном приликом је, пролазећи овим друмом, изнемогли путник-намерник, попио воду са овог извора и оздравио, због чега мештани верују да је вода лековита. И данас се, за Богојављање, вода из овог бунара носи у цркву.
Из записа силбашког хроничара, тадашњег свештеника Феликса КУТЉАКА сазнајемо да је црквена евангелистичка општина настала почетком 19. века, а црква неколико деценија касније.

Школство у Силбашу има дугу традицију. При црквеним општинама, и Словаци и Срби имали су своје школе које 1919. године прелазе у државну управу. У време културног процвата, тридесетих година 20.века Силбаш је имао више од три хиљаде становника. Тих година у школе је уписано највише првака, 123-је. Поређења ради, почетком школске 2017/2018. године у учионице сеоских школа ушло је само 18 основаца. Уз школу, данас постоји још једно сеоска библиотека. Некадашњи богат културни живот, књижевни и позоришни, остаје само у записима хроничара.

"Словаци су имали своје представе позоришне, Срби су одржавали своје позоришне представе. Једни су позивали друге. Силбашани су присуствовали и једним представама и другим. Глумци су били Словаци и Срби у тим представама. Морам да кажем и то: И када се жаловало, када умре комшија, жалили су исто тако и Словаци као и Срби, као да им је најрођенији умро", каже Попадић.

Тако су, судбину овог подручја делили и његови мештани. Силбашани чувају сећање на земљаке који су ратовали.

"По мом мишљењу, и оно што сам успео да дођем у овим документима, тај утицај се није могао осетити. Било је и на једној и на другој страни тадашње државе, да бране тадашње државе. Било је и на једној и на другој страни оних који се нису изјашњавали а било је и оних који су прилазили на страну окупатора. Тако да ту се не може много говорити о Србима и Словацима да су били на различитој страни", подсећа Будимир Попадић.

Све ово, забележио је у монографији посвећеној овом месту, Будимир Попадић са сарадницима. Силбашки споменар је уједно први запис о историји места и, како верује аутор, први корак у темљеном истраживању његове прошлости.

Због свог географског положаја и карактеристика, Силбаш се пре двадесет година нашао и у уџбеницима географије за ученике осмог разреда. О њему су, деценију раније, учили и гимназијалци.