Сећање на сомборске Јевреје

Године 1798. године овде је живело осам јеврејских породица, а две деценије касније било их је 18 са укупно 80 чланова. У 19. веку сомборски Јевреји постају равноправни чланови заједнице: отварају трговине и гостионице, баве се индустријом. отварају своје школе, а касније добијају и право на подизање богомоља.

О животу сомборских Јевреја пре Великог рата, говоре фотографије породице Дерлих представљене на изложби „Кутија сећања” у градском музеју. Као и већина овдашњих јеврејских породица, и чланови породице Дрелих депортовани су 1944. године у нацистичке логоре.

Након завршетка рата, у њихову кућу уселила се мађарска породица која је, противно пракси тог времена, сачувала породичне фотографије некадашњих власника и сећање на њих. Наследила их је Михал Тулпан, сомборска Јеврејка са израелском адресом. Те успомене чине окосницу изложбе која илуструје живот Јевреја у Сомбору, од почетка 19. века до Холокауста.

„Мислим да смо започели, да смо просто зачепркали у то, у тај период ћутања и судбини једног народа и отворили врата за нека нова сазнања. Музеј треба да буде место помирења у коме нема места за ревизију историје, у коме ћемо показати објективно дешавања, а то се најбоље постиже управо кроз породичне приче. Сви они су наши суграђани и сви они заслужују да се о њима зна”, каже Милка Љубоја, виши кустос-историчар из Градског музеја Сомбор.

Део прича о прогнаним Јеврејима је и скромна заоставштина те заједнице сачувана од ратних разарања и пљачке. Градски музеј чува печатњак Светог друштва „Хева Кадиша” које се старало о организацији погреба од 1828. године. Сачуван је и један молитвени пешкир.

Овдашњи Јевреји основали су и Прву сомборску банку, а у кући једног од њих данас се налази Градски музеј Сомбор.

„Сомбор је мултинационална средина чиме се ми поносимо и негујемо ту традицију, али у Другом светском рату сви народи су у овом граду страдали, и то бројно. Срби на почетку рата доласком Мађара, други народи током окупације; Јеверји у априлу 1944, када су депортовани у логоре, немачки народ крајем 1944/45. када је логорисан и све до 1948. године. Мађари који су остали овде су изгубили грађанска права. Сваком народу се десила нека историјска неправда, нека врста колективне кривице, а ми у нашој историји, нажалост, бележимо од свега тога, мада мислим да једошло време да се та истина полако поврати”, каже Љубоја.

До Другог светског рата у Сомбору је живело око 1.200 Јевреја. Када је мађарска војска ушла у град 1941. године убијено је око стотину Јевреја, али након тога нису прогањани на тако свиреп начин као њихови сународници на другим окупираним територијама. Међутим, 1944. када је немачка војска окупрала Мађарску, више није било начина да се спасу. Само мали број је успео да напусти град пре одлуке окупаторских власти да се сви сомборски Јевреји одведу у концентрационе логоре Аушвиц и Маутхаузен.

„Постоји запис једног младог 12-годишњег Јеврејина који говори о једном потресном догађају када су се Јевреји у колонама кретали кроз данашњу Војвођанску улицу, некадашњи Бајски сокак, широм улице су се отварале капије. Да ли је то био вид протеста или вид жеље да се помогне, уколико буде неко желео да утрчи у капију у башту и да побегне. Али чињеница је да нико то није учинио”, каже Милан Степановић, публициста.

Од 1.200 сомборских Јевереја, Холокауст је преживело мање од три стотине, а до 1945. године у град се вратило око две стотине. Највећи део имовине је национализован или уништен. У погрому су страдале читаве породице, па у већини случајева, живих наследника није било. Тако је позната породица Грозбергер, након заврштека рата, граду даровала своју зграду - такозвану „Вајдингер” палату, док је Јеврејска општина некадашњу синагогу поклонила граду. Здање је преуређено 1954. године за школску зграду. Од средине осамдесетих година зграду користи сомборско Комунално предузеће.

Године 1805, одлуком сомборског Магистрата, формирано је јеврејско гробље, а 1953. у знак сећања на Јевреје страдале у Холокаусту, подигнут је споменик. У октобру 1944. године, повлачећи се пред Црвеном армијом и партизанским јединицама, Немци су са собом повели Јевреје из борског рудника. У близини Црвенке, на око тридесет километара од Сомбора, убили су свих 700 заточеника. Њихови остаци сахрањени су у заједничкој гробници. Споменик је, 1964. године, подигла Заједница јеврејских општина.

„Ово је старо јеврејско гробље подигнуто 1808. године. Нажалост, данас није одржавано. Премали је број Јевреја који би одржавали гробове својих предака нажалост”, објашњава Степановић.

Сомборска Јеврејска општина данас има око педесет чланова.

„Људи желе да се друже, желе да пренесу на млађе генерације које су отишле да виде како се овде некада живело. Овде је била велика јеврејска заједница, приче су остале, наше претке живимо. Старији чланови желе да пренесу своје знање, искуства и успомене на ове млађе генерације”, објашњава Сандра Папо Фишер, председница Јеврејске општине Сомбор.

„Требало би нам више млађих људи који би желели да раде, да покрену ову заједницу, на неки начин и културно и по мојој жељи бих волела да се више та наша удружења - не само јеврејска, него и хрватска, буњевачка, немачка - да се друже и да се та разлика баш у Сомбору допринесе богатијем културном животу”, каже Фишер.

На смањење чланова јеврејске општине, између осталог, утицала су организована исељења у Израел од 1948. године, а до почетка педесетих година било је пет таквих исељавања.

Јеврејска заједница у Сомбору, након Другог светског рата, дели судбину сународника у другим градовима, и о њеним члановима најчешће се говори у сећањима.