Игре на селу и у граду

"Идем код другара, ја и он најчешће идемо у гљиве да их тражимо. Tо je занимљиво, пењемо се тако уз планине, и забавно је", каже Милорад Петровић из Доње Трешњице.

Марија Ерић, из истог села, додаје: "Играмо се добацивке, одбојке, ласте проласте, играмо се и са песком, правимо као неке колачиће, играмо се на пример куварица".

У Доњој Трешњици и школа се укључила у намери да децу задржи у природи и удаљи од телефона и таблета. У шали, кажу, да помоћу таквог система рада малишане уче да вежбају цело тело, а не само прсте.

"Трудимо се да све активности и наставне и ваннаставне организујемо да деца буду напољу и да буду активна моторички. Шта то значи, значи да учимо децу да се играју старих игара почев од жмурке, преко ових свих осталих игара у којима се они јуре, сакривају, затим бацамо камен или кладу са рамена, од малих каменчића радимо прво слово имена,  вежбамо и фину моторику. Некада ће то бити да од конопца направе одређено слово или неки други задатак где се тражи њихов тимски дух, али све у природи", објашњава учитељ Предраг Спасојевић.

И у градским парковима деце има на претек, с тим што је начин њихове игре другачији од оног како се играју њихови вршњаци на селу. Све су популарније и дечије играонице, како међу малишанима, тако и међу родитељима.

"Често долазе деца, свакодневно их има, број зависи од временских услова ако је лепо време више су напољу, а кад је лошије време унутра су. Морам да признам да их више тате доводе, јер им је лакше да седну и да одморе, а деца да се играју са нама васпитачима", каже Никола Поповић, дечији аниматор.

Колико је активан боравак у природи значајан за децу слушамо често, а недостатак времена као изговор слушамо још чешће. Потрудимо се да наша деца детињство не памте по мобилном телефону или скупим играчкама, већ по осмесима који немају цену.