Подизање свести о безбедности и самосталност слепих и слабовидих

Бранков глас са телефонске централе већ 17 година препознају сви којима често треба неки од локала у општинској управи у Параћину.

Иако од рођења види само један проценат то му није сметало да скоро нормално живи. Има породицу, троје деце и посао који је много више од тога.

"Нисте особа која се препустила себи као што има наших случајева. Знам људе који се нису ни оженили, али за мене то није то. Ја гледам да будем као и остали грађани, да постигнем да будем у контакту са људима,то је за нас велики успех", каже Бранислав Радовановић из Параћина.

У Удружењу слепих и слабовидих у Параћину свакодневно се окупљају чланови. Долазе ту и волонтери који слепима читају или са њима иду у шетњу.

Из овог удружења годишње у градове Србије оде 300 белих штапова који слепим и слабовидим особама омогућавају самостално кретање.

"Овај модел склапам за наше чланице које хоће мање димензије, да се лакше склопи, да се носи у торби, ташни", објашњава Предраг Љубисављевић из Параћина.

Мали број слепих и слабовидих особа се самостално креће, а њихово кретање зависи пре свега од слободног времена и добре воље чланова породице и пријатеља.

"И сама обука за кретање са белим штапом је пуно допринела мом напретку што се тиче тог самосталног живота и самосталног кретања", наводи Слађана Марковић из Параћина.

Достојанствен живот, независност и допринос друштву оно је на чему у удружењу раде. Велики проблем им кажу представља недостатак средстава за плаћање особа које им помажу у раду.

"Већ има двадесетак организација у Србији које имају озбиљне проблеме са плаћањем секретара или административног радника, углавном некако успевају и они и ми овде да плаћамо те доприносе", каже Тиодор Вељковић, председник Удружења за слепе и слабовиде.

Уз подршку друштва и боље дизајниране јавне просторе слепи и слабовиди истичу да је за њихов квалитетнији живот подједнако важна и сигурност и упорност.

"Све се може ако се човек потруди", поручује Бранислав Радовановић из Параћина.