Гашење Равне Реке

У основној школи "Вук Караџић" у Равној Реци само три ђака. Данас је и седмогодишњи Александар одсутан, па су у учионици само Никола и Лана. Готово нестварно звучи да је некада овде наставу похађало пет стотина ученика у две смене.

Лана Антонић је ученица трећег разреда и каже да би желела да има бар једну другарицу.

"Немају другове, немају са ким да се упореде, немају с ким да се друже за време одмора", каже учитељица Јасмина Ковачевић, "немају друштво ни у школи ни у насељу."

Док је радио рудник, живело је и ово место. На улицама Равне Реке говорио се немачки, руски, мађарски, пољски језик, те не изненађује да је насеље имало и највећу католичку цркву у тадашњој Србији.

"Највише ми фали друштво", каже Слађана Миленковић, "имала сам другарице с којима сам се дружила. Отишле су, то ми највише фали."

У Равној Реци није се могао добити стан, колико је људи било, сећа се Адам Јанковић:

"Морали да се снађу приватно. Строј један иде до шахте доле у шетњу увече, толико је било. Хотел нису имали ни Параћин, ни Јагодина, ни Ћуприја, а ми смо га овде имали."

У Хотелу "Топољар", саграђеном пре 72 године, сваке вечери свирала је музика. Гости су били из околних градова, хотел је имао и два лифта, један за превоз гостију до соба и други за превоз хране до кухиње, што је у то време била реткост.

Јавни превоз житељи Равне Реке немају већ две године. Лекар и поштар долазе редовно.

Поштар Стефан Величковић долази два пута недељно, уторком и четвртком и, како каже, увек му се обрадују.

Данас су мештани Равне Реке углавном пензионери, али има и млађих који воле чист ваздух и цвркут птица. Током лета у шуми прикупљају биље и печурке, а зиме у планини кажу не воле ни да се сете.