Хуманост Александра Ћупа

Стао је на аутопуту да помогне повредјенима у возилу које је ударило у банкину и тада је на њега налетео други аутомобил. Од тог кобног 25. јануара прошле године у кући се календар не помера.

"Била сам најсретнија мајка јер смо се ја и мој муж намучили у животу да их одгајимо, имали смо и пуну кућу избеглица они су били мали, али смо гледали да им ништа не недостаје, тешко ми је стварно ми је тешко", каже Душанка Ћуп, Александова мајка.

Био је момак за пример. Желео је да буде возач, каже мајка. На путу је увек помагао унесрећеним, никада није на муку окретао главу.

"Јадан је понос кад нема Александра. Има ли бар мало утехе у унучићима? То је тренутно само", објашањава Жарко Ћуп, Александов отац.

Најтеже им је што се у дом уселила тишина. Он је помагао многима а врата куће сад ретко ко отвори. Ацине поруке и даље чувају пријатељи.

"Он је човек који је живео да би помогао другима, дотле да сам га ја звао да додје да попије кафу да ми нешто помогне нешто без обавезе он је буквално оставио овде све што је радио и дошао да ми помогне", каже Зоран Дамњановић, Александров друг.

"Колико год да време иде мислим да је време стало. Људи брзо заборављају и оно што је мени битно, ово што ви радите мени много значи што ће се то чути, причаће се о њему, ми га нећемо заборавити никада али би волела да га и други памте", иситиче Сандра Кодић, Александрова сестра.

Успомена се чува а на судски епилог још се чека.