Шапчанин руши стереотипе о пензионерима

"Природа ми је подарила дуж живот и добо ментално здравље, и кад пливате", како каже деда Диша, "у океану бурних догађаја онда морате и да се празните."

Двоје дневних новина и машина за куцање су његова свакодневница.

"Пуне ме околности ја само реагујем, околности су такве које вам не дају мира, тако продувавате вентиле," каже Димитрије Фуштић.

Његово животно путешествије стало је у књигу "Маратон без тренинга", а путешествије држава у којима је живео и радио у такозвани монолог са глувонемима, збирку бројних писама упућиваних протеклих деценија нашим и светским политичарима и државницима. Прво је послао  Председништву Субнора 1988. године, а последње Милу Ђукановићу.

"Ниједно писмо нисам писао само из револта него сам нудио и решења, једноставно празнио своју фрустрацију, празнио своју муку", каже Димитрије Фуштић.

Исписивање свакодневнице му је за менталну снагу, а за физичку сваки дан и по киши и по снегу шетња најмање три километра и сусрет са колегама пензионерима.

"Ја имам 65 година, а Диши је 90, неке разлике нема ни у менталном ни у физичком погледу", каже Андрија Пантелић.

"Једно богатство језика, културе, изражавања, а његове приче од пре педесет, шездесет година за нас су право благо", каже Момчило Ивановић.

"Од њега увек има да се нешто научи", каже Милан Антић.

Четворо деце, шест унучића и двоје праунучади су му највеће богаство и чести гости. Деценију већ живи сам и све може. Неуморно пуни 25 свеску исечака из новина и својих запажања и  размишља о новом наслову.

"Ако ме време пусти и ако у мени остане овај још минимум храбрости којом сам до сада располагао могла би бити још једна, не толико обимна књига, која би била посвећена жени као другој полутки људскога рода", завршава Димитрије.

rts.sabac@rts.rs
+381 15 353 269