Последњи сусрет с професором Ранком Бугарским: "Ајте, молим вас, какав вам је то изговор!"

Растужила ме вест да више нема драгог професора и ментора, човека који је нама, његовим студентима, не причом, него само личним примером, будио марљивост и савест у учењу и усавршавању, који вероватно никад у животу није одржао досадно предавање и чији су интервјуи увек бриљантно сецирали актуелне језичке и културне прилике. Његова дијагноза "дилетантизма са фолклорном жицом", актуелнија ми је него икад. Општа лингвистика и синтакса су, захваљујући њему, били најинтересантнији предмети током студија, из којих би ме било срамота да не добијем десетку.

Ако је ико, не само својом стручношћу, знањем, него и својом физичком појавом био оличење универзитетског професора, онда је то био Ранко Бугарски.

Имала сам прилику да га касније, извештавајући из Савета Европе, сретнем и у Стразбуру, где је као експерт сарађивао на Европској повељи о регионалним и мањинским језицима.

Својевремено ми је дивна колегиница и пријатељица Каћа Расулић признала да се, док је радила на докторској дисертацији, још као асистент на факултету, трудила да га ескивира по ходницима, јер би јој сваки пут било непријатно да га сретне, а да још није завршила посао. Захваљујући кружним ходницима нове зграде Филолошког, где је наша катедра, то јој је и успевало. 

Сличан је био и наш последњи сусрет. Сећам се као данас. 

Иако већ одавно у пензији, свакога дана је долазио у свој кабинет да ради, а срела сам га док је чекао тролу. Већ после "добар дан" почела сам да се правдам, иако ме није питао ништа. Близанци, посао, кућа…

"Ја сам мислио да сте ви одавно докторирали," само је одговорио, што ме је, чини ми се, покопало још дубље. На опаску да сам мало и демотивисана јер, ето, погледајте ко је све данас "доктор", као из топа је рекао: "Ајте молим вас, какав вам је то изговор! "

Нисмо се више срели. Распитивала сам се како је, кад год бих срела Каћу, која је касније заслужено преузела палицу шефице Катедре за англистику. Рекла је да и даље редовно долази у свој кабинет.

Таквог ћу га и памтити, за столом у уској собици, окруженог гомилама наслаганих књига, које као да ће да га прогутају, онако одмереног, са четвртастим наочарима, уредно очешљане седе косе, у сакоу и са плетеном краватом.

Збогом, професоре.