Може ли шамар да ми спасе брак

Због природе посла, али и личног задовољства као филмофил аматер, пратим доделу награда Америчке академије. Када сам недавно прочитала како је Џејда Пинкет Смит изјавила да се никада неће развести од свог мужа и да је шамар спасио њен брак, морала сам да уложим прилично менталног напора да се уопште сетим који је филм добио Оскара. Чак сам се тек накнадно сетила да је и Вил Смит те вечери награђен Оскаром за најбољу мушку улогу у филму Краљ Ричард.

На страну што нисам знала ни ко је жена Вила Смита, нити било који детаљ из његовог, као и приватног живота његове жене Џејде, било је немогуће да после тог фамозног шамара не сазнам гомилу сувишних детаља из живота овог холивудског брачног пара.

Од краја марта, па скоро цео април како у медијима, тако и у приватним разговорима главна тема је била да ли потез Вила Смита заслужује осуду и колико строгу.

Наравно, почев од Америчке академије наука и уметности која је оштро осудила његов поступак, забранила му да се наредних 10 година уопште појави на додели Оскара, искључила га из редова Академије, па преко бројних саопштења еснафских удружења, колега, јавних личности, продуцената, филмских студија и иних који су осудили Смитов поступак и оставили га без посла, у општем шаренилу медија било је и другачијих тонова.

Један од наратива је био и то да је Смит показао „да је прави мушкарац“ и да је одбранио част своје жене од неумесних шала Криса Рока који наводно већ дужи низ година има нешто против Џејде.

Осим што ми је било крајње дегутантно то што су сценаристи доделе Оскара уопште уврстили тако неумесну шала на рачун нечијег изгледа, нарочито када је у питању здравствени проблем, нисам имала разумевања за Смитов потез, чак сам у једном тренутку помислила и да је та цела шарада била изрежирана. Нисам у томе видела ни мачоизам, ни заштиту лика и дела супруге, већ ми је више заличило на полупијану реакцију у ситне сате на компанијској журци, коју је у овом случају гледало ко зна колико  милиона људи широм планете. 

Уз све то сазнајемо и детаље о њиховом браку који само званично постоји. Да живе одвојено већ седам година, да је Џејда преварила Вила са другом свога сина. Обоје објављују мемоаре, на све стране деле појединости из свог живота. Џејда опширно расправља о својој алопецији. Самоуверено се слика без косе и тако даље, и тако даље, да на крају не можемо а да се не запитамо, шта је то Крис Рок рекао што они већ сами нису изнели у јавност.

Зато, опет питање, чему шамар и како им је он спасао брак?

Било је и оних који су се питали зашто сада Вил Смит изиграва витеза у сјајном оклопу који штити част своје љубе, кад га у јавности већ годинама називају „рогоњом“. У кругу заступника овог става, шамар је учинио да још више падне у њиховим очима.

Међутим у бројним коментарима на поменути догађај које је Крис Рок износио у медијима, у једном тренутку је изговорио и то да га је Вил Смит ударио само зато што је знао да је Рок слабији и да му ударац неће бити узвраћен.

Ту ми је пало на памет и питање, шта да је уместо Криса Рока, домаћин доделе била комичарка? Да ли би Вил Смит изашао и ошамарио колегиницу и ако би то урадио жени, какве би реакције биле?

Сигурна сам да би размере тог скандала биле немерљиве у односу на поменути догађај. Верујем да би реаговало и обезбеђење и да би оскаровац Смит можда провео и коју ноћ у затвору. Зашто, ако је и хипотетичка комичарка подједнако нејака као и Крис Рок у поређењу са Смитом? И што је још важније, да ли би Џејда и тај шамар назвала „светим“?

А шта би било на пример да је Џејда неким поступком повредила „част“ свога мужа и он у бесу устао и опалио јој шамар? Како бисмо то осудили? Да ли би можда сви спустили поглед и у тишини сачекали да брачни пар напусти салу? Да ли би то био разлог да Академија искључи Смита из својих редова? Да ли бисмо мислили да је Џејда коначно добила оно што је заслужила и Смит доказао да је „прави мушкарац“?

Можемо да се запитамо и да ли би у случају да је Крис Рок направио неумесну шалу на рачун Вила Смита и Џејда изашла на позорницу и ошамарила га, реакција била иста? Нешто ми се чини да би њен потез био испраћен са много више похвала него критика.

Али знам чиме би и сценаристи доделе и публика сигурно били одушевљени – да је жена ошамарила жену. То би вероватно било испраћено салвама смеха, чак и аплаузом, док се не досете да насиље треба осудити.

Моја генерација је добијала шамаре и од родитеља и од наставника. Шамар је био васпитна мера и није потпадао под злостављање деце. Да се мушкарци међусобно потуку и то је било нормално. Код „правих мушкараца“ било је неприхватљиво да тучеш слабије од себе. Да момак ошамари девојку или муж жену и то се до данас одржало више као „васпитна“ мера и право да се уразуми женски створ. Да жена ошамари мушкарца, то смо већ гледали само у љубавним филмовима уз обавезно питање „Шта ви мислите о мени?“. После тога, наравно, следи страствен пољубац.

Ипак, недавно сам присуствовала необичној сцени у комшилуку када је девојка изиритирана потпуно насилничким понашањем возача на паркингу, бесно излетела из кола и насрнула на њега. Спонтано сам мужу дала кесе које сам држала у рукама и кренула да јој помогнем. Срећом возач насилник се повукао. Готово да ми је у том тренутку било криво што се тако завршило.

Као жена и мајка женског детета просто сам осетила понос што су се жене коначно осмелиле и престале да се плаше. Али шта да се није повукао? А с друге стране, сигурно не би тако реаговао да је за воланом био мушкарац? И докле више жене да се повлаче пред насилницима?

Али шта би било када бисмо на сваку провокацију, увреду, неумесну шалу одговарали шамарима и насиљем. Једина последица нужно би била да би завладао „закон јачег“ и вероватно би шамаре заменило нешто убојитије. Ма колико се трудили, изгледа да тога нисмо свесни. И даље налазимо оправдање иако деклеративно осуђујемо насиље.

Шта бисмо мислили о поменутој Џејди да јој је на пример било непријатно што је њен муж тако реаговао и још више је избламирао? Да ли бисмо је осудили што се због шамара развела?

Питам се и да ли би да је Вил Смит погинуо у двобоју као Пушкин бранећи њену част остала скрушена удовица у целибату. Можда је одлучила и да му од сада буде верна, ко зна.