Моје чудо у чудној 2022. години

Сећам се да смо и 2022. дочекали без снега, у дебелом плусу. Није нам ипак, онако глобално, донела баш много сунца и лепоте. Изашли смо из једне муке и упали у нову, рекло би се још гору и неизвеснију. Ни овде, на нашем "брдовитом Балкану" није баш било много разлога за радост, ал' добро - на то смо бар навикли.

Кад боље размислим, једино што нам преостаје и због чега живот има смисао су мале (велике) личне победе и успеси. А то је ваљда и оно на шта једино и можемо да утичемо. "Пребирам" по својој години.

Могла сам свакако боље, требало је да будем вреднија, да кренем коначно да вежбам, да се здравије храним, мање нервирам. Могла сам више времена да проведем на местима која ми пријају, са људима који ми значе. Можда сам некога повредила или наљутила.

Подугачак би био списак свих ствари које сам могла другачије да урадим, али ипак ћу се сад сетити онога на шта сам поносна. Пред  огледало које поменух на почетку изаћи ћу са једним "дугом" који сам ове године бар делимично, вратила.

Захваљујући несебичној помоћи удружења "Јадовно 41", први пут у животу сам посетила место на којем су 1941. године страдали чланови моје породице. Увалу Крушковаче, подно Велебита и срушени споменик подигнут у знак сећања на 907 мештана села Дивосела, Читлука и Орница, које су ту зверски побиле усташе, једва смо пронашли.

На том страшном месту су се до 1991. одржавале комеморације, али никада није служен парастос. Никада се православни свештеник није помолио за душе невино страдалих. Али и то се сада променило, захваљујући оцу Драгану, пароху госпићко-смиљанском који нам се придружио и с нама сатима, у густој шуми и по тешком терену, упорно тражио место на којем је крвљу исписана судбина моје и бројних других породица из тог краја.

Можда вам се, док ово читате, чини да тема није баш примерена, да је превише тешка и мрачна за ово празнично време. Можда сте и у праву, али ја у њој видим само светло - светло на крају једног дугачког, мрачног тунела. И осећам спокој и понос због онога што смо учинили. Подигли смо покров са једног страшног злочина, али је још важније што смо жртве отргли од заборава, што смо пружили бар мало мира њиховим душама. А знам да су нам се радовали, да су нас "гледали" и осећали нашу љубав и кајање. Знам - јер су нам послали и знак.

Тај мајски дан био  је необично топао, спаран и без дашка ветра, али, док је отац Драган служио парастос, а мирис тамјана се ширио над порушеним каменим плочама, зањихало се дрвеће око нас. Спустио се са Велебита неки чудни поветарац који као да нас је миловао, мамио осмех и брисао сузе. И сад задрхтим кад га се сетим па не знам ни сама да ли да плачем или да се осмехнем од узбуђења које изнова доживљавам размишљајући о том дану.

Е баш то је оно због чега сам све ово писала! То је тај осећај који би ваљало да имамо бар понекад у животу. Сазнање да смо учинили нешто добро и племенито. Нешто што у себичном, новцем и славом отрованом свету, не вреди ништа, али вам испуњава душу неизмерном радошћу.

Нека то буде и моја порука на крају овог текста и ове чудне 2022. године.

Урадите 2023. нешто због чега ћете бити поносни на њеном крају.

Живели!