Патриотизам није само интонирање химне у школама

Иако календарски још није стигла јесен, 1. септембар одавно је нека врста модерног Преображења, датума који означава крај лета, безбрижности, планова о одмору, путовањима и уживању.

Прво звоно у новој школској години диктира тај правац чак и онима који немају никакве везе са школом и обавезама које она доноси.

И ето, дочекасмо и овај 1. септембар. Деца су поново у школским клупама, родитељи на слатким (и мање слатким) мукама, а неке теме изнова на дневном реду...

Једна од њих, која је прошле године изазвала праву буру, поново дели српску јавност. Наиме, на основу званичне одлуке која је донета прошле године, нова школска година почиње интонирањем химне "Боже правде".

Оно што се, без икаквих проблема и расправа, практикује у бројним државама у свету, у Србији распирује страсти и покреће, по мом мишљењу, потпуно непотребне расправе. Ипак, пожелех да и сама напишем пар речи на ову тему.

Читајући и слушајући коментаре и супротстављене ставове који се углавном своде на пропитивања о томе шта је патриотизам, сетих се објаве која се често могла видети по друштвеним мрежама док су трајали протести због еколошких проблема.

Уз фотографије српске заставе и реке препуне отпада, стајала је једноставна порука да патриотизам није "витлање" заставама, већ брига о средини у којој живимо. Испод су се, наравно, ређали коментари препуни потпуно различитих и искључивих ставова, а мени је у глави била само једна мисао. Патриотизам је и једно и друго! И једно никако не искључује друго!

Зашто би љубав према застави државе и народа којима припадате искључивала искрену жељу и намеру да тај исти народ живи у здравој и чистој средини? Питање, наравно, може да се постави и обрнуто.

Потпуно слично гледам и на "случај" са интонирањем химне на почетку нове школске године. Не видим у томе заиста ништа лоше и искрено верујем да деца требају да одрастају поносна на свој народ, заставу, химну, на историју и велике људе који су нас задужили. Наравно, уз пуно уважавање националних мањина и свега онога што нас разликује, али истовремено  и спаја.

Ипак, брине ме то што ће нека деца своју химну слушати у школама који никада нису реновиране, уз пећи на дрва, учионице без телевизора и компјутера. Жалосна сам због чињенице да у школи, која је од Београда удаљена свега стотинак километара, и даље постоји само пољски тоалет и да за децу из околних села није организован превоз, већ их у школу довозе родитељи.

Тужна сам због сазнања да ће моја мала сестричина, која ове године полази у први разред, певати "Боже правде" у солидно опремљеној сеоској школи, али у друштву свега дванаесторо вршњака.

Тешко ми је и кад помислим на то да њена мајка (моја сестра) никада није добила прилику да "употреби" своју диплому Учитељског факултета и да већ годинама ради као продавачица и касирка.

Е па, као што не би требало да се искључују оне заставе и заштита животне средине, тако не би требало да се потиру химна и опремљене, модерне школе пуне ђака и задовољних и добро плаћених просветних радника.

И не да не би требало да се потиру већ морају заједно, ако заиста желимо да причамо о патриотизму.

Бар ја тако схватам љубав према народу којем припадам...