Свака жртва заслужује исто поштовање, бошњачка, српска, хрватска, албанска

Петровдан је... Лето се захуктало, по пијацама миришу јабуке за које се продавци "куну" да су домаће и непрскане – петроваче.

Ко још није стигао до њега, машта о мору, одмору, уживању. Ово је оно доба у години кад све некако успори и умири се под налетом врућине и неумољивог сунца. И чини се, баш као уочи Нове године или неког празника, да ништа лоше не може да се догоди баш сад, баш нама...

Али није, нажалост, тако. Дешава се зло увек и ништа не може да га заустави, осим нас самих. Десило се зло и пре тачно тридесет година у Братунцу и селима око њега. Десило се у Сребреници, Крајини, на многим знаним и незнаним местима током крвавих деведесетих.

Размишљам ових дана о томе, док са свих страна "грме" они који су убеђени да знају истину. Завидим им помало на тој "тапији", на јасноћи и једноставности којом владају тако тешким темама. Ја никад нисам могла тако, а не могу ни данас.

Ваљда сам од оних који свет не доживљавају црно-бело и ваљда ме баш зато тако дубоко погађају људске судбине и зло које чинимо једни другима.

А чинили смо га, нажалост, сви на овим нашим несрећним просторима.

Не могу да ћутим на то, али не могу да ћутим ни на неправду, на затварање очију пред чињеницама које, свиделе се некоме или не, сведоче управо о томе, о неправди која боли.

Чињеница је, неспорна и отрежњујућа, да се у Сребреници десио злочин, да су га починили Срби и да би то, колико год нам било тешко, требало да признамо.

Чињеница је, међутим, и да су због тог злочина изречене бројне и тешке пресуде у Хашком трибуналу, да сребреничке жртве нико не доводи у питање, да им пошту одају политички представници земаља у окружењу и готово читав дипломатски кор.

Сребреница је, једноставно, постала место својеврсног ходочашћа, али, нажалост, и место са којег се од Срба и Србије тражи немогуће. Тражи се да безусловно пристанемо на њихово виђење рата и злочина који су у њему почињени. Тражи се да признамо њихову истину и да, погнуте главе, тражимо опроштај.

И размишљам, можда бисмо то и могли да учинимо. Можда бисмо могли да се извинимо и тражимо опроштај за своје грехове. Можда би нас до тог нивоа свести и саосећања довело признање и потврда (ако већ не и извињење) да су и над нама чињени велики и незамисливи злочини.

Али, тога нема. И не да нема извињења – нема ни казне, ни криваца, а што је најгоре, ни саосећања.

У Братунац не долазе амбасадори и политичари, филмске звезде и разноразни активисти. Нема камера великих медијских кућа и ТВ звезда. За те злочине није нико крив, за тим жртвама плачу само чланови њихових породица. Неми од бола, неправде и немоћи.

Нико није крив ни за протеривање 250.000 Срба из Крајине, за свирепа убиства стараца који нису успели да побегну, за бомбардовање избегличке колоне, за несрећу која је снашла читав један народ.

Нема казне, нема осуде, нема саосећања.

И нећу ни да помињем оне што славе и величају ту "победу". Оне што изнова убијају своје жртве, не дозвољавајући чак ни да их тако зовемо. Илузорно је од њих очекивати извињење, али тешко је, у таквој ситуацији, очекивати и помирење које, наводно, сви прижељкују.

Нема помирења и напретка без међусобних уступака, самоспознаје, покајања и саосећања.

Нема просветљења док га сви не доживимо. У Сребреници, Братунцу, Книну, Загребу, Сарајеву, Београду.

И да... У Јастребарском, где је, баш на данашњи дан, пре 80 година формиран логор у којем је, за само месец и по дана постојања, скончало више од 700 српских и јеврејских дечака и девојчица.