Заглављени на пет метара висине, спасиоци Горске службе у акцији

Торба са опремом им је увек спремна. Носе је са собом и на славе и на дечје рођендане. Никада се не зна када ће некоме бити потребни и када ће морати у акцију.

Група новинара дошла је на Копаоник на позив Yettela, који је отпочео трогодишњу сарадњу са Горском службом спасавања. Чекали смо спасиоце због договора око вежбе спасавања са жичаре. Било је и оних који се никада нису возили жичаром. Ја јесам, али давно, па сам тог дана најпре отишла да извидим терен и провозала се до Панчићевог врха. Притом, помало неспретно, са још једним колегом ушла сам у подручје Копнене зоне безбедности. Али, то је друга прича.

Момци и девојке из ГСС-а коначно су стигли. Из разговора од раније знала сам да смо једна колегиница и ја заинтересоване да будемо "жртве" спасавања.

Међутим, како је кренула прича, повећавао се број заинтересованих за "скидање са жице". Екипа спасилаца је очигледно уливала поверење и на сваку нову пријаву "могу ли и ја на жичару", кратко су одговарали – "може". На крају нас је било седам, за две непуне корпе на жичари.

ГСС је током протеклог викенда обучавао своје нове чланове на Копаонику, а спасавање са жичаре је вежбало девет искусних спасилаца са 16 нових кандидата, течајаца, како их зову искусније, будуће колеге.

Кад смо код неформалног говора, интересантно је да готово сви чланови ГСС-а имају надимке. Па се у разговору са њима чује како су актери неког спасавања били Деда, Црвенкапа, Дики, Виски, Равас, Миланче...

Ширу популарност ова екипа добила је 2014. године током поплава у Обреновцу. Тада сам и ја укапирала да ГСС није нека новооформљена политичка странка већ група суперобучених људи који чамцима спасавају угрожене у поплављеном граду.

Прекаљени спасилац Равас је био међи њима. Прича како је у то време радио у неком магацину и прочуло се да вода навире ка Чачку. У то време ГСС није имао искуство спасавања на водама, али ово је била ванредна ситуација.

Једна екипа је отишла ка Чачку да помогне у прављењу бедема, али су убрзо дознали да је Обреновац тотално поплављен и да су многи људи остали заробљени.

Није било времена за посебну припрему, први спасиоци Горске службе који су се појавили покупили су чамце које су пронашли и кренули. Равас истиче колико је у тој ситуацији дошла до изражаја организација коју ГСС има. Наравно, у спасавање у Обреновцу били су укључени и припадници војске и полиције, али и сви грађани, а касније је дошла помоћ из Русије са више искуства у спасавању на водама.

Обреновац је био један од најдраматичнијих догађаја где су спасиоци ГСС-а показали своју спремност, али искористила сам прилику да питам Раваса и да ли је на међународним скуповима нешто више чуо о спасавању дечака из пећине на Тајланду.

Тада је цео фудбалски тим дечака од 11 до 16 година са својим тренером остао заглављен у пећини, а група најпознатијих светских спелеоронилаца успела је да их извуче. Спасавање је трајало дуже од 15 дана, а цео свет пратио је вести са Тајланда.

Рекао је да је то било једно од најкомпликованијих спасавања и да су спасиоци морали да успавају дечаке када су дошли до њих како би могли да их извуку, јер паника је непријатељ у таквим ситуацијама и може бити кобна и по жртву и по спасиоца.

И у Србији има спелео-спасилаца којима су пећине и јаме специјалност, и то су углавном људи који су се иначе бавили спелеологијом, па касније завршили и обуку ГСС-а.

Ако се неком нешто деси то је лоше, али ако се спасиоцу нешто деси – то је катастрофа

Више пута се у разговору чуло да је најбитније да спасилац буде безбедан и да ако се неком нешто деси то јесте лоше, али да ако се спасиоцу нешто деси на терену – то је онда катастрофа.

Значи, безбедност је на првом месту. Кроз причу су брзо стекли наше поверење па није ни чудо што се повећавао број новинара који су желели да буду спасени са жичаре.

Мада, није баш лака ноћ пре вежбе. Пролазе разне слике кроз главу. Удобан је јастук, али требало је времена да се утоне у сан. Мисли попут "шта ми је ово требало", "сви су људи, могу да погреше", "остаће ми деца сирочићи", вртеле су ми се у глави.

Међутим, узбуђење и адреналин су надјачали стрепње. Могу мислити како се осећају спасиоци. Када осетиш такво узбуђење јасно ти је зашто су момци и девојке у ГСС причи углавном без било какве накнаде. Они овај посао раде волонтерски, своје слободно време дају ГСС-у – "штрпкају" од посла, од породице, од брака, деце, да би увек били у форми и да би могли да помажу када је то потребно.

Освануло је јутро. Комбијем смо отишли у Сунчану долину где је требало да се одржи вежба. Спасиоци су већ били на терену и припремали се за акцију.

Јелена Ђоковић, координатор основне обуке, рекла је да је циљ вежбе обука нових припадника ГСС-а, који се спремају за ски-спасилаштво. Треба да науче како најбезбедније да спусте људе из корпе када жичара стане.

Ђоковићева, која је једна од 35 жена међу 300 активних чланова, каже да је дошла у ГСС тако што је, бавећи се екстремним спортовима, доста времена проводила са спасиоцима Горске службе и тако је одлучила да би било добро да све обједини.

"Многи схвате да ово није за њих, када им се предочи колико пожртвовања и времена ово тражи, али и снаге и спремности. Или се определе за неке административне или логистичке позиције, јер постоји опција да будете у ГСС-у, а да нисте спасилац", каже Ђоковићева, која је од 2017. године пуноправан члан организације.

Дала нам је важан савет да никада не идемо сами у природу, да се увек јавимо некоме ко остаје негде где има домета и њему кажемо где смо кренули, колико планирамо да останемо, када да се вратимо и којим путем.

"Људи који остају код куће морају да знају да уколико се ви не вратите у неко договорено време и дају вам мало луфта, ако сте пронашли неко занимљиво место и остали сте да се фотографишете или сте направили паузу дужу него што сте планирали и опет вас нема, да када нас позову знају да нам кажу који реон да претражујемо. Дешава се да нас позову и кажу неко мој се изгубио и ја не знам ни где је био, ми онда имамо технички проблем, јер треба да претражимо територију целе Србије", нагласила је.

Испричала је да је њено најнапорније искуство када је три ноћи ишла у претрагу терена на Рутњу, а преко дана је радила. Тај случај се није позитивно завршио, нажалост, али су успели да нађу оно што су тражили.

Напомиње да увек мора да постоји доза страха како бисте били опрезни, јер ако га нема онда нисте безбедни ни ви, ни онај кога спасавате. Страх мора да буде у разумним мерама и иде уз познавање протокола и опреме.

"Што сте ви сигурнији у протоколе и опрему страх је мањи, али он мора да постоји јер постоје и непредвиђене ситуације и на њих морате да будете спремни", каже Ђоковићева и додаје да је све увек безбедно и некада можда и мало досадно зато што мора да буде безбедно.

Када је координаторка обуке изговорила ову реченицу, мало сам одахнула. Битно да ћемо бити безбедни, можда спасиоцима мало досадни, јер уместо једне сада морају да демонстрирају спасавање седам особа, али битно је да ћемо бити безбедни на висини.

Мојих пола сата на пет метара висине

Дошло је време за укрцавање, жичара није радила, па је то подразумевало да нас прво спасиоци уз помоћ опреме попну до корпе, па тек онда покажу како би изгледала евакуација.

Значи, јасно је било да ће ми два пута живот висити "о концу".

"Ко ће први", рекла је Јеца. И одмах сам се јавила, да не одлажем "агонију".

"Хајде, сада ћемо да ставимо пелене" (колоквијалан назив за бермуде које се постављају и уз помоћ ужета вас екипа спасилаца диже до корпе).

"Пелене?", помислила сам да ли је могуће да сад морам у пелене, иако сам мислила да сам уз децу завршила са том причом. Али, нема назад.

Бермуде, односно пелене су правилно постављене и за неколико секунди сам била у ваздуху, све време сам слушала инструкције спасилаца. Осећала сам се прилично безбедно, али не толико комфорно да бих уживала.

Најдраматичнији део ми је био када сам већ била на корпи, а још није била спуштена заштитна ручка на њој. Ветар је дувао, благо смо се љуљали и мој задатак је био да се држим чврсто док се корпа не затвори.

Чим се корпа затворила, страх је готово нестао, чак сам извадила и телефон и покушавала да сликам што више.

Поступак подизања новинара се понављао и сваки пут кад би се на висини од пет метара отворила корпа није нам било пријатно, али јесте нестварно да толико безрезервно верујеш људима које први пут видиш.

То је тај осећај, претпостављам, када си стварно у невољи и када се појави неко ко треба да ти помогне. Предајеш се и слушаш. Индивидуалност не постоји. И то јесте оно што међу члановима ГСС прво приметиш. Они су тим.

Сада сви ми зависимо од тог тима.

Сви су били на својим местима и дошло је време за евакуацију. По логици, пошто сам се прва попела требало је прва и да сиђем, али ипак сам то препустила другим колегама. Заиста сам хтела још мало да уживам у погледу на Сунчану долину на Копаонику.

Дошао је ред на мене. Навлачим бермуде и слушам спасиоца шта ми говори. Подиже се ограда корпе, опет висим на ужету, али за 20-ак секунди налазим се на чврстом.

Непоновљив осећај задовољства, узбуђења и разумевања и дивљења за све оне који сваки свој слободни тренутак желе да проведу у природи вежбајући, доводећи и своје тело и психу до граница издржљивости како би били спремни некоме да помогну.

Невоља је што је, изгледа, једна екстремна ситуација била довољна да почнем да размишљам шта све пропуштам и шта бих можда могла да пробам.

Екипа ГСС-а је помињала да су почели да се баве и спасавањем на брзим водама. Можда да одем на рафтинг. Наравно, уз дружење са овом екипом освестиш оно што сви знамо, али некад мало заборавимо - безбедност је на првом месту у свему шта радимо - и на послу, и у вожњи, а изнад свега у природи.

Тако да, другари из ГСС-а немојте да се бринете, ако пробам неки екстремни спорт биће то на безбедан начин. Није фер да вам правим посао.