Ко преживи преживљавање, за породицом не плаче

Раније су управо ти моменти били најемотивнији део читаве пустоловине. Нема учесника који се није моментално расплакао кад после два месеца боравка на скоро па пустом острву угледа маму, тату, брата, жену, девојку, дете.

Пре неки дан први пут се десило да су видео позиви прошли без суза, узбуђења. Једном момку су се само зацаклиле очи кад је видео девојку, и сузе је пустила буквално само једна такмичарка угледавши своје братанице.

Остали су скоро па равнодушно проћаскали са породицама, а две такмичарке су рекле да им је најбитније да виде своје љубимце: пса, мачку и змију (да, добро сте прочитали, инсистирала је да јој мама и сеста донесу да се поздрави са змијом која живи у стану са њима).

Један такмичар је, разговарајући са сестром, констатовао да су се у тих минут колико је дозвољено да разговор траје испричали "ко никад у животу".

И док нисам знала да ли ми је чудније што су појединцима љубимци битнији од породице (при томе да нагласим да љубимци нису остали сами у стану па их неко повремено обилази, него живе заједно са остатком породице), или што се не заплачу и не узбуде кад после два месеца у туђини виде најмилије, моја млађа ћерка (10 година) се чудила мени а не њима.

"Зашто би плакали?", питала је. Објаснила сам јој да су увек до сада ти видео позиви били нешто налепше и најтоплије у читавој авантури. Такмичаре ниједан пораз, неправда, или егзотично изненађење и авантура не би тако дотакли као кад виде и чују своје.

Буквално би и најтврђима то измамило неконтролисане сузе.

Ћерка инсистира: "Али зашто да се узбуђују?!? Или да плачу ако нису тужни"?

"Па, нису тужни", не одустајем "то је мешавина осећања".

"Осећања?! То је мало кринџ (у преводу - блам)".

Муж ћути и не меша се пошто не гледа тај програм (успут се и нама чуди).

За то време ја у сећање призивам све претходне такмичаре, али и гледаоце, којима је једна од најомиљенијих ствари била видео-позив.

Јер ту сви учесници, без обзира кавог су карактера и темперамента - буду једно.

Покажу своју најлепшу страну, и оно чега мало у такмичењу има - искрену емоцију. Без обзира да ли су били позитивци или обрнуто, сво су плакали и вриштали кад виде породицу.

Пошто је тај моменат први пут за све године колико пратим ову авантуру изостао, питала сам се шта се дођавола десило. Како су тако мртви хладни, смирени, опуштени.

Ћаскају као да су се јуче растали. Ништа ми није било јасно. И како је побогу неком битније да види пса и мачку него неко људско биће? И зашто је неком змија кућни љубимац?

Не тврдим да сам у праву. Можда се стварно чудим без разлога.

Пало ми је на памет и да су ови млади можда нон-стоп на неким видео-позивима, па су у дивљини схватили да им је супер без тога. А можда су и схватили да су животиње поштеније, чистије и искреније од људи и воле нас безусловно.

А ако је то тачно, онда није ни чудо ако је показивање емоција постало ризично.