Потрага за мајстором, наредна олимпијска дисциплина

У петак 11. фебруара послао сам М. М. СМС поруку следеће садржине: "Пукла ме је струја. Срећом се нисам држао за вентил". До немилог догађаја не би дошло да сам само оставио да се вода поред машине осуши и да се, накнадно, нисам сетио да би требало да се заврне вентил.

Али, доћи ћемо и до тог, немилог и трилер дела приче.

Журим да спремим стан и спакујем ствари за најмлађег члана породице. Вози се колима у провинцију и радује се као мало дете (што и јесте). Породична сервилност, често трампа за дуже читање новина викендом, налаже и да из машине за прање извадим судове и поређам на прву полицу у кухињи. Без брисања.

Савијем се да испуним тај лак задатак, али чујем да машина, иако је завршила прање, зуји. Отворим, па затворим врата, али зуји поново. Судови неопрани, а поред машине мало воде.

Схватам да је нешто процурело, па решим да затворим воду на вентилу. То је, разуме се, једино што знам и што ми пада на памет. И свакако, не чачкати струју без папуча, стари добри савет деде електричара.

Обујем папуче, отворим врата, дохватим руком вентил, само благо и осетим најјачи ударац у животу. Аперкат је ништа, добар кроше, такође.

У глави тутњи, језик лагано бриди, зној креће са чела и облива тело. Грозан и хладан. Зовем најбољег друга који живи у близини, јер немам појма шта да очекујем. Каже све ОК, узимај само доста течности. Каква течност, помислим, кад је вода фантастичан проводник (толико о разумевању). Обавештавам чланове најуже породице, већ навикнуте на то да нису сигурни кад се шалим и појачано драматизујем дневне ситуације. Кажу, зови мајстора.

Од мајстора знам само једног, изузетно га ценим јер је поштен и зна шта ради. Али, се или не јавља или се јави и дође после пет дана…

Зовем, али се не јавља, наравно.

Пронађемо број неког електричара, ни он се не јавља. У реду, помислим, није ни важно, не може да се упали ништа, машина је искључена из струје. Па кад се вратимо за Београд, наћи ћемо већ неког.

Четири дана касније. Јавља се и долази електричар. Субота је, крај радног времена, погледа, провери, каже налази струју које не би требало да буде ту где је има. У реду, одговарамо, питамо да ли би могао то да поправи. Може, каже, али за неколико дана.

Опет зовемо нашег омиљеног мајстора у нади да ће моћи барем да погледа машину. И на опште изненађење, каже долазим сутра, чујемо се. Још га нема.

Звали смо га сигурно петнаестак пута, чак смо звали и пријатеље којима смо га препоручили и који су, такође, одушевљени начином на који им је помогао, често и онлајн, да га зову и замоле га да нам се јави. Рачунамо некоме ће да се јави. Ништа, нема одговора, nada.

Одустанемо, и кренемо у потрагу за другим. Пронађемо неког господина на интернету, рецензије добре, човек се јави, дође сутрадан, погледа и каже морам да носим машину да проверим, преглед кошта толико и толико, јављам се за два дана. Да нам варијанте, каже, 100 евра ако је грејач, 100 евра ако је пумпа за избацивање воде, а ако је пумпа високог притиска, она је "безобразно" скупа и не исплати се. У реду, одговарам, погледајте, па да видимо.

Прођоше два дана, не јавља се. Рачунамо, добро, ваљда проналази решење, мајстор је, заузет је, има пуне руке посла, свима се кваре машине, није ваљда да сви купују нове, чим се стара поквари први пут итд.

Зове после недељу дана и каже, готово, поправљена. Ми одушевљени. Пита М. М. за цену, каже 12.000. Улазим у стање благе анксиозности. Како, питам, 12.000 рекосте да ћете да нам кажете прво шта је, па онда ако се одлучимо поправка. Каже да није разумео, није имао лошу намеру.

Питам шта да радимо, није у реду, а кажем да нисте питали да поправите, рачунам да држите реч. Каже добро, ако хоћете могу да растурим тај део који сам заменио, да платите само преглед и носите машину или да продам машину за 100 евра и квит смо. Моју машину да продате за 100 евра, питам?

Одговор потврдан са друге стране микрофона мобилног телефона. Ништа, одговарам, јављам се за два дана, па да видимо. Немате сагласност, договор није био такав. Бес полако креће.

И онда, out of the blue, јавља се најбољи мајстор у Београду са почетка приче. Испричам све, кажем да ми је много жао што се није јављао, да смо почели да се распитујемо за његово здравље, умало нисмо звали Ургентни и почели претрагу по јавно доступним базама података и слично.

"Шта да се ради", одговара доброћудно. Слушајте, каже, тај део кошта 1.000 динара, узмите машину, долазим од понедељка.

Надам се да је овај који иде иза недеље, ове недеље. А и већ смо упознати са количином топле воде у бојлеру. А брдо судова као да само расте. И шта (ћемо) сад.