Воз је довољно велики да свако у њему пронађе место за своју причу

Дуго сам планирала путовање возом да бих на крају одустала. Збунила ме је лавина коментара на порталима и мрежама о станици у Прокопу. Много људи говорило је о својим не баш пријатним доживљајима.

Моји познаници своје искуство са овом станицом описују као "сад и никад више" тако да сам променила план. Некада сам једноставно и брзо стизала до главне железничке станице и укрцавала се на воз.

Једним од последњих полазака са тог места путовала сам до Новог Сада. А сада са нестрпљењем чекам брзи воз који ће ме до српске Атине одвести за 35 минута!

Памтим она нестварно дуга чекања воза који касни по неколико сати а кад стигне, следи пометња у проналажењу места које сте резервисали и сусрет са путницима који имају карту за исто место.

Прва класа, друга класа, доплата за прву, гужва у ходнику, ваздух засићен бројним претходним вожњама, мирис метала, прашине и уља за подмазивање... Кад се сви сместе, црвенкапа даје знак за полазак и деца већ почињу да буду гладна. То је феномен вожње железницом, чим се крене сви су гладни и нешто им се пије.

Најлепше туристичке авантуре из младости неких генерација везане су за воз којим се одлазило у Трст по ципеле и фармерке. Да није било таквих вожњи никада не бисмо тако лепо видели пределе кроз које смо пролазили као и станичне зграде, најчешће старе али отмене.

Неке култне сцене из филмова које памтимо снимљене су на железничким станицама са ефектима паре, звуком локомотиве... филм о Ани Карењиној је један од њих.

Воз је довољно велики да свако у њему пронађе место за своју причу. Неизбежне су и железничке терапије: то су ситуације у којима вам путник са којим сте у купеу већ после краћег времена исприча читав свој живот.

Купеи у возу су честа асоцијација на романтичне сусрете. У стварности је мало другачије, више је личних прича о тешком животу, о политици, о неправдама... романсе су остале у књигама и филмовима.

Сећам се једног путовања од Београда до Ниша које је трајало више од 24 сата. Било је то деведестих када су се из дана у дан низале надреалне ситуације, аутобуског саобраћаја за неке правце није било, воз је био једино решење. Возио се свако ко је желео или морао, тако да су сви вагони били препуни. То зимско путешествије остаће упамћено и по томе што је већина путника била покрадена или остала без пртљага.

Романтика на шинама, дуга путовања са ишчекивањем, сусрети и растанци на станицама остаће у филмским остварењима и књижевним делима. Долази ново време. Стижу брзе пруге, нови, чисти возови у којима је забрањено пушење, постављен видео-надзор и сви путници имају карте.

Таман што седнете у воз за Нови Сад и одговорите на све поруке и мејлове ето вас на одредишту. Неће бити времена за дуже приче и саговорнике који желе да вам испричају све о себи и својим доживљајима.

Путовање ће добити нову димензију. Оно неће више служити уживању у призорима током вожње. Нова путовања имаће само једну сврху, а то је долазак на циљ. Све друго може се гледати на лаптопу или телефону уз обавезне слушалице које су сигурна заштита од спољног света и оних који би да са вама разговарају.

У новом времену све ће бити једноставно, уђеш у воз, мало поседиш и готово, већ си стигао. А све те старинске приче наших родитеља, баба и деда одлазе у музеј прошлости, тамо где је већ отишла зграда некадашње главне железничке станице у Београду.

Данашњим средњошколцима сигурно није занимљиво да су некада гимназијалци били одушевљени тиме што ће на екскурзију у Сремске Карловце ићи возом и током кратког путовања уживати у дружењу, сендвичима и соку од малина. За носталгичаре ту су воз Романтика и Шарганска осмица.

А мени не преостаје ништа друго него да разрадим "френдли" стратегију прихватања Прокопа и ту коначно сачекам брзи воз.