Залазак сунца на Сребрном језеру или Санторинију – има ли провода без пет звездица

Од вакцине и короне стигосмо до свадби и рађања деце и приче о томе како је девојкама данас важнија каријера од ступања у брак.

"Нема ништа, да ти кажем, побегоше сви у Београд и у иностранство", прича моја саговорница.

Питам је да ли има и оних који беже из града и долазе ту да буду ближе природи. Има, каже ми, али то је тренутна мода, било је тако и некад давно кад су људи правили викендице, а после их заборавили. Да није дошла корона, све би било као пре.

"А ти, си била на језеро, у госте?" пита ме.

Причам јој како сам имала рајски викенд: пливала, слушала зрикавце, гледала свице... шетала крај великих кукурузних поља и уређеном стазом поред Дунава.

Моји домаћини управо су купили свој мир до самог језера, са погледом за милон долара. Пливаш и слушаш шуштање дрвећа и звуке шуме.

"А, је ли, па и ви тамо имате Аду, то ти је исто."

Покушавам да јој објасним да није баш исто. Ту код њих је пре свега тише и без градске хистерије.

Сребрно језеро је велико и свако може да пронађе свој део плаже, нарочито они чији плац излази на воду.

Много је зеленила, дрвеће и то веома старо, је на све стране. Пуно магнолија, разног украсног жбуња и доста багрема. Језерска вода нестврано топла и довољно пространа.

"Него, гужва у тај Београд да ти мозак експлодира. Што не останеш на вашар овде код нас?", пита ме.

А вашар који је у Градишту управо почео, као из нашег детињства, тезге са разним занатским умотворинама, шећерна вуна, банџи џамп, гласна музика, свакакве играчке, огромна провидна лопта у којој се деца котрљају, разнобојна украсна светла...

Морам натраг у велики град. "Ајд у здравље и да дођеш опет", поздрављамо се.

На путу до Београда разговорам са једним веселим младићем: о летовањима, o проводу, o животним задовољствима... Ја му одушевљено причам о погледу са имања мојих пријатеља, он ме лепо слуша и каже да за њега нема провода ако није са пет звездица, не признаје те варијанте туризма "дај шта даш".

"Кажи искрено, да ли је исти залазак сунца на Сребрном језеру или на Тајланду, на Исланду или у Санторинију", каже мој саговорник.

"Сваки је леп ако је теби лепо", одговарам.

"Е, знаш то ти је оно сладак лимун, а кисело грожђе, каже док ми показује фотографије у телефону, ја ти сестро имам само један живот."

Мој саговрник, светски путник, каже да га нервира то што се људи задовољавају малим стварима, малим циљевима.

"Ево читам сваког дана, те овај се вратио на село, овај отишао из града... да је тако добро у селу, не би била празна. Нису људи глупи. Немој само да ми причаш да не би радије отпутовала у неку страну државу него да идеш на ово језеро", изричит је младић.

Био је то леп разговор двоје људи који се уопште не разумеју али знају да слушају док онај други говори и то уз осмех и добро расположење.

Леп живот се мери уживањем у нечему. Лакше је онима који то проналазе чешће него што могу да отпутују на други крај света.

Или, како каже жена са станице у Великом Градишту: "Направи си живот за тебе, немој да чекаш да ти неко направи."