Због једног "али" се филм гледа само у биоскопу

Сви они страхови да ће биоскопи једног дана нестати демантовани су непрестаном потребом за њима. Пре много година када су се појавили видео рикордери и ВХС траке са филмовима који су се изнајмљивали у видео клубовима, настала је права пометња.

Но, интересовање за нову технологију која је омогућавала гледање филмова код куће није угрозило тајну везу између биоскопа и њихових поштовалаца. Чувени француски режисер Франсоа Трифо тада је говорио да сваки филм треба обавезно прво гледати у биоскопској сали, а тек онда поновити пројекцију са ВХС-а. Магија филма живи само у сали на великом платну. Нема те импровизације која може да понуди нешто слично.

Паметни телевизори великих димензија повезани са компјутером јесу позив за улазак у музеј филма и истраживање филмске уметности. Из богате понуде разних платформи може се бирати неограничено, сатима, данима...

Током овог корона периода филмски зависници су били упућени на уживање у домаћем амбијенту. Из разговора са многима од њих закључујем само једно. Да, али... То "али" је све оно због чега се филм гледа у биоскопу. Дневна соба ма како била велика са огромним телевизором, никада неће моћи да нас уведе у филм као права дворана.

Оног тренутка када се у сали угаси светло пре него што крене филм, тада почиње илузија, а она је могућа само на том месту.

Филм као уметност симулирања искуства има свој језик. Режисер Ингмар Бергман је рекао: "Андреј Тарковски је за мене највећи редитељ, онај који је измислио нови језик, прави за природу филма, који хвата живот као рефлексију, живот као сан". Тај језик разумеју љубитељи филма, он је тај који сваки пут изнова оживљава повезаност гледалаца са илузијом.

Данас, у време нове технологије нема више звука старих кино пројектора. Од тог винтиџ искуства остале су само кокице. Одлазак у филмски театар је ритуал задовољства који нема алтернативу. Бископска тишина неупоредива је са било којом другом, а густи мрак у салама за пројекцију је попут сератонина.

У кућном биоскопу је све "као" и тишина и мрак и атмосфера и још ако звони телефон или комшија коме је нешто хитно или се деци баш тог тренутка једу палачинке или вам јављају да су рођака управо сместили у болницу... Нема филма без биоскопа.

Наравно да смо у време епидемије више код куће, да избегавамо окупљања и да смо испробали све начине за стварање кућног задовољства. Каже ми друг да је дневну собу потпуно преуредио и направио мали биоскоп са правилима понашања, док се гледа филм све се гаси. Пројекције се планирају за одређено време уз пажљив одабир филма.

Старији су носталгични за бископима из њиховог времена, сећају се првих младалачих нежности и ритуалног одлажења у храм седме уметности одакле се излазило са осмехом, али и са сузама.

Одласци на пројекције су припремани и памћени. Тих старих кина је све мање, сада су присутнији синеплекси, са неколико мањих сала. Нема више ишчекивања да филм стигне, чим је снимљен врло брзо је свима доступан, али често само за гледање код куће.

И са биоскопима је као и са свим осталим стварима. Има оних који не могу без биоскопске магије, велике дворане и великог платна, а има и оних који филмове гледају онако успут и свеједно им је да ли се филм приказује на екрану или огромном платну.

Ови први никада неће купити кућни биоскоп, радије ће филмове гледати у старим дворанама где се за малу цену улазнице добија велика илузија.