Зоран Симјановић, мајстор који је све могао да објасни музиком

Када сам од аутора добио на поклон Радио и ТВ трезор Зорана Симјановића, бокс-сет који се састоји од 13 дискова, нисам издржао да не кажем: „Ти си, Симке, написао више од Пруста". Одговорио ми је на свој шеретски начин: „И више вицева".

Дуга је и импресивна листа свих послова и звања које је Зоран Симјановић обављао. Али, постоји само једна реч која га може описати: музика. Целог свог живота, свеједно да ли се радило о рокенролу, музици за позоришне представе, филмове, телевизију, симфонијској музици за мултимедијалне пројекте или примењеној музици за рекламне спотове, Симјановић је проналазио музички кључ и нудио прави ритам и емоцију која озвучава будуће дело.

С поносом је истицао да је његов деда био глумац, сликар, музичар и оснивач позоришта у Крушевцу. О себи и свом послу није волео да говори. Имао је врло једноставна објашњења за веома компликоване ствари. Знао је шта музика може да уради за позоришну и филмску причу, зашто је потребна, и зашто не сме да буде илустративна или декоративна

Сарађивали смо на музичком комаду "Мале тајне" аутора Горана Марковића и он је разлику између мјузикла и драме прецизно видео у томе што се "мјузикл пише са публиком на памети, а већина драма је написана суштински са драмом на памети." Али, знао је да су на првом месту прича и карактери, па тек онда песме, и то од оне врсте у којима је музичка експресија суштинска.

Симјановић се борио за своје идеје, али и за културу у целини. Није му било тешко да сваком новом сазиву Министарства културе изнова образложи своје предлоге за унапређење професије и уметничке области. Министри су се мењали, Симјановић је остајао упоран и доследан. Туговао је због небриге о аудио-визуелној баштини, предлагао решења за њено чување и презентацију, мотивисао сараднике.

"Његови" редитељи су знали зашто су га бирали, а он им је то обилато узвраћао. Увек у пословичној гужви, жалећи се на проблеме, бранећи уметничку област рањиву на све врсте манипулација, успевао је да изнедри нову музику и истовремено пренесе велико искуство на генерације младих стваралаца. Са њим се учила практична страна посла, а посебно како да се не праве непотребне грешке.

Био је драг човек, имао је аутентичан наступ и ставове до којих је веома држао. Умео је да се љути, али његове љутња није била дуготрајна. Брзо су је замењивали присни, садржајни и хумором обојени разговори у којима би разјашњавао да примењена музика није ништа мање вредна од ауторске и да се њени аутори морају поштовати и вредновати. Живео је у свом, много сентименталнијем или барем оптимистичкијем времену.

Период изолације за време пандемије поново је показао да су нам уметници потребнији него икад пре. Сигуран сам да су многи, барем једном током прошле године слушали музику Зорана Симјановића која им је помогла да пронађу утеху због губитка, подстакла чежњу и охрабрила их да изнова осмисле свет у коме живимо.

Зоран Симјановић је увек имао нешто ново на памети, његова енергија је била недирнута. Због тога нам је тешко да схватимо и прихватимо његов одлазак.