"Контраендорфин" и нападају и хвале они који нису завирили међу његове корицe

Романи се ретко читају. Није баш једноставно, одиста. Филм, па нека је и од најдужих, погледа се за неколико сати, роман мора да се чита неколико дана, чак и ако сте сасвим спреман читалац.

Три стотине страна, колико има просечна награђена књига, није могуће прочитати брже него за недељу дана. А још ако имате доста посла и нисте баш тренирани читалац, требаће вам можда и читав месец.

Па, ко онда да се упушта у говор о књизи тек након што ју је прочитао? Много је боље хвалити или осуђивати нешто непрочитано.

Управо то се дешава већ недељу дана са награђеним романом "Контраендорфин". Нападају га они који га нису прочитали, хвале га они који нису завирили међу његове корице!

Није то чудно. Роман и његов писац доживљавају се или као пријатељи или као непријатељи, а ту помало владају закони математике који су можда најбоље објашњени у једном старом југословенском филму.

Лежи у једној сцени тог филма млади партизан који је рањен. Крај њега је његов некадашњи професор математике, и он партизан.

Млади борац каже: "Професоре, никад ми није било јасно оно слагање: плус и плус дају плус, плус и минус дају минус, а минус и минус дају плус."

Професор му одговара: "Види, то је овако: пријатељ мога пријатеља је и мој пријатељ. Пријатељ мога непријатеља је мој непријатељ, а непријатељ мога непријатеља је мој пријатељ."

Изгледа да је ових дана много битније од читања романа да утврдимо ко је непријатељев пријатељ, а ко непријатељев непријатељ, па да тако и ми лако утврдимо да ли је непрочитана књига наш непријатељ или пријатељ.

Тако је било и раније. Романе, како рекох, није лако прочитати, али је веома лако причати о њима на основу једног пасуса или увода који је на интернету о књизи оставио издавач.

Ова прикљученија са (не)читањем имају и своје легенде. Веле да је пре много година једном уваженом критичару грешком послато оно што данас више не постоји, а то је макета књиге.

Макете су се некад правиле да би технички уредници тачно видели дебљину књиге. Посложе се, наиме, у тачном броју беле странице од папира који ће бити коришћен за штампу и повежу у корице.

Ова легендарна књига добила је и своју омотницу и споља је личила на праву књигу. Послата је угледном критичару који је неколико недеља касније позван на промоцију наслова "белих страна".

Веле да се он нимало није збунио: добрих пола сата је говорио о књизи, причају врло надахнуто, док је у рукама све време држао наслов који међу корицама није имао ниједно слово.

Име и презиме овог критичара познати су редакцији, а ја бих се за ову прилику сетио још једне сторије из једне од РТС-ових старих ТВ драма.

У њој остарели универзитетски професор прави мали кућни пријем поводом изласка своје нове теоријске књиге.

Сви му честитају на научним достигнућима у њој, а он свечано вади нож за хартију и сваком од њих, пошто на почетку остави посвету, опсече спојене табаке!

Да, некада су књиге остављане са неопсеченом горњом ивицом табака да то уради читалац – наравно ако књигу намерава да чита!

Можда би и данас требало учинити тако: ко опсече књигу нека је и чита. Крај споменуте ТВ драме је поучан: кад сви гости оду, једина која има прочитану и опсечену књигу је његова кућна помоћница.

Овом тексту следи још само последња реченица.

Писац овог текста храбро у последњој реченици каже: није још прочитао роман "Контраендорфин", те о њему засад нема шта да каже.