Живео сам у згради са нашим Дирером, а упознао сам га тек после његове смрти

Становао сам као дете у необичном солитеру у Беогаду. Био је социјализам. Половину станова у тој оријашкој згради са 107 станова добили су железничари, а другу половину уметници преко својих удружења. Какав је то само био спој. Железничарски станови обични, неукрашени, тихи, а уметнички - накићени, весели, са песмом до јутра.

Најатрактивнији стан у улици Димитрија Туцовића 24 - то је била адреса тог социјалистичког небодера - у време мог детињства припадао је брачном пару сликара Леонида Шејке и песникиње Марије Чудине.

Леонида се не сећам. Много касније чуо сам један аудио-снимак на којем он и Данило Киш - чест гост, али не и станар у том солитеру - певају једну претужну руску романсу, а два дечака, мало даље од микрофона, завијају попут два кученцета.

Речено нам је да смо ти "пратећи вокали" на том снимку мој друг Перо, син Станиславе Пешић, и ја, али данас више не знам је ли то тачно, и да ли та трака игде још постоји осим у мом сећању. 

Како било, Леонида се, дакле, не сећам, али његови трагови остали су у маленом Маријином стану и након што ју је напустио и мало након раздвајања од ње умро од тумора на мозгу.

Чини ми се да је оно најбоље Шејкино остало на зидовима тог невеликог стана на 12. спрату једног обичног солитера.

Марија, је наиме, сваки квадратни центиметар зидова тог једнособног стана покрила Шејкиним платнима, објектима, скицама, осликаним шибицама и кутијама цигарета. Ако је нешто било одлучујући други надржај који ме је упутио уметности, онда је то био тај стан.

Марија је, сећам се, тако вешто, попунила читав простор зидова, да је, мора бити, доста размишљала како да уклопи слике различитих димензија тако да оне налегну једна до друге као плочице паркета.

Сећам се да је у том ренесансном обиљу на Шејкиним сликама, обиљу с брокатним драперијама, лаутама, свећањацима и ђубриштима цивилизације, доминирао један диптих. Никад нећу заборавити те две близаначке слике. На њима је био типичан Шејкин призор...

Али, пустимо да приказ ових слика препишем из свог романа "Наличја", где сам тај диптих дословце описао пре читавих четврт века. 

"Даница је немо посматрала Огњена. Гледала је нову перспективу на платну, видик поплочан црвено-белим ромбима; далеко у дну тек су се слутиле стеновите планине и кишни облаци што се над њима надносе. Успела је да види и напис откуцан писаћом машином, и закачен прибадачама за рам слике, јер Огњен је увек стварао најпре назив, па тек онда по њему дело. Писало је: 'Изгубљени предмети у зеленом IV'.

Тек потом је обратила пажњу и на те многе предмете које Огњен "губи" са платна на платно већ годинама. Било је ту у првом плану неколико поломљених дечјих играчака, свећњаци, као меноре или обични, разбацано поврће, чинило јој се најчешће кељ, насликан изванредно у мноштву набораних листова.

Негде у средини Огњенових славолука уочила је лауте Шекспировог доба, старе виоле да гамба и тек у назнакама профиле једва видних свирача у оркестру састављеном од самих близанаца што музицирају на надреалним светковинама. Са сводова тог новог видика откидала су се јата љиљака и врабаца и све то: и простор, и свод од мермера, и хоризонт у даљини имало је своје уобичајене боје и представе, а сваком облику била је додата необичном вештином тек сенка зеленог; као додир или дах.

Тако је плава боја постала плавозелена, црвена је необично ушла у мркозелени спектар, по жутом су се пресијавале пергамент пруге, као кад по реци пливају мрље нафте. Планине у дну, па и олујни облаци имали су зелене нити и сенке и то је Даницу заинтересовало више него један ефемерни разговор с Огњеном који није ни започет. Близаначка слика имала је све то исто, само што су све боје клизиле у модру..."

Тако су управо изгледале две средишње Шејкине слике у стану Марије Чудине. Може се само замислити колико сам био узбуђен одласком у овај стан на 12. спрату.

Данас више нема ни Шејке, ни Марије Чудине. Ко ли живи у стану на дванаестом спрату, одмах десно од степеница, питам се и данас?

У њему за мене и данас живе Шејка и Марија. Због тог стана хтео сам да будем сликар. Одмах. Без одлагања. Да сликам као Шејка. Беспоговорно. Бескомпромисно.

Нисам постао сликар, постао сам писац, али та Шејкина дела, касније након Маријине смрти, однесена рукама њених рођака у Хрватску да се више никад или врло ретко јавно покажу - остала су мој путоказ у уметности до данас.