Помозите комшијама, не чекајте новинаре

Почећу од приче која ме је некако највише дирнула.

Деветогодишњег Драгослава Милојевића и његову мајку Алму из околине Ивањице "упознала" сам у новембру захваљујући нашим колегама из дописништва у Чачку. Иако тада настава још није била прекинута, Драгослав није ишао у школу.

Није имао с чим да превали тих 20-ак километара пошто му је отац, који га је свакодневно возио , недавно преминуо. Невоља и сиромаштво још једном су показали да не иду једно без другог.

Трошна кућа, оскудна земља, штала без стоке, мајка која готово беспомоћно гледа како им живот задаје ударац за ударцем...и на све то дечак који од Деда Мраза не очекује играчке, мобилни телефон или слаткише већ овцу и козу.

Не знам ни сама шта ме је више потресло, али оне радознале дечје очи и скромна жеља данима ми нису излази из главе. Добио је Драгослав, захваљујући добрим људима, овце и козу.

Добио је слаткише, али и обећање да ће имати превоз до школе. Обрадовао ме је, разнежио, али и некако растужио његов осмех кад је у штали видео своје мало стадо. Како је некоме мало довољно за срећу!

И без обзира на муку, тај осмех даје наду. Наду да ће Драгослав живети живот достојан човека и да ће превазићи невољу која је претила да га обележи.

Питам се да ли ће јунак наредне приче успети у томе.

Шеснаестогодишњи Дејан Вујић, на другом крају Србије, у Мартинцима крај Сремске Митровице, бије своје битке. И он је сам с мајком, и њега, као и Драгослава, прате сиромаштво и невоље. На свега стотинак километара од сјаја престонице, Дејан и његова мама живе без струје и воде, у трошној кући. Не, није им струја искључена због неплаћених рачуна. Нису је никад ни имали у кућерку грађеном крајем претпрошлог века.

Дејан је основну школу завршио учећи из петролејку и свеће, али га то није спречило да буде одликаш. Добар је и у средњој школи иако признаје да је тешко "држати корак" без струје, компјутера, телевизора.

Ипак, у његовом животу појавила се добра вила. Тамара и њена екипа (С Тамаром у акцији) направили су Дејану и његовој мајци потпуно нову кућу и опремили је за удобан живот. Ипак, тренутак који у овом серијалу највише волим није изгледао као обично. За разлику од већине породица, Вујићи нису одушевљено откривали свој нови дом, нису плакали од среће, нису грлили Тамару.

Само су збуњено ишли из собе у собу и шкрто одговарали на питања, не верујући у оно што виде. Била сам убеђена да су очекивали да ће, кад се угасе камере, нестати и њихова кућа, као дрхтава мисао о бољој будућности. Надам се да им године живота недостојног човека нису потпуно угасиле веру, наду, искру у оку и да је она збуњеност била само последица камера и гужве на коју нису навикли. Надам се да је прва Нова година коју су дочекали у свом осветљеном и удобном дому пробудила и наду да су баш такви дани пред њима.

А наде и радости, без обзира на сурову реалност у којој живи, било је у причи о Зарији Тошићу са Старе планине коју нам је открио колега Јован Мемедовић.

Деда Андра, како га у селу зову, живи са супругом у забаченом засеоку Данџаловица на 1.400 метара надморске висине. И не би прича о њему била толико посебна да Андра није инвалид, без обе ноге. У планинској забити, без комшија у близини, обавља све сеоске послове, коси, цепа дрва, вози квад и притом зрачи оптимизмом и неком неописивом животном енергијом.

Оставила ме је без даха ова прича, постидела воља, радост и снага овог човека. Питала сам се, слушајући га, имам ли права да будем нервозна, забринута, песимистична кад знам да постоје људи који се, попут Андре, не предају и не одустају, упркос невољи с којом живе. Пожалио се једино на то што сам не може да мало среди кућу и надам се да су га чули добри људи спремни да помогну.

Е, управо то је разлог због којег пишем све ово. Шта је, осим сиромаштва, животних невоља и губитака, заједничко овим људима?!

То што су њихове приче "открили" медији, а не они који су требали да знају и помогну, њихове комшије, локалне власти, Центри за социјални рад..

Питам се колико дуго мали Драгослав не би ишао у школу да колеге нису чуле за његов проблем. Нема оправдања за локалне власти које нису "знале" да му је преминуо отац и да нема ко да га вози. Нема оправдања за оне који су допустили да Дејан и његова мајка у 21.веку живе без струје, да дечак учи уз петролејку...

Не прихватам да комшије, локалне власти и Центар за социјални рад не знају да у недођији живи храбри Андра и да му је потребно само мало подршке и помоћи.

Извините председници месних заједница, општина, локални бизнисмени и моћници, али не прихватам да су вам били потребни новинари да чујете за ове тешке судбине.Опростите, али у најмању руку је лицемерно што сте ту кад стигну медији и камере.

Тек тада сте спремни да помогнете и урадите све оно чега се раније нисте сетили. Сваки пут кад то чујем у мени "вришти" само једно питање-Где сте били до сад?!

Знам ја да никоме није лако, да ови људи најчешће живе у срединама које су генерално сиромашне и да је тешко изабрати оне којима је помоћ најпотребнија, али некада није ни потребно много да би се некоме олакшао живот. Ауто за Драгослава, струја за Дејана и мало помоћи око обнове куће за Андру! За ово нису биле потребне велике речи, хуманитарне акције, апели и камере! Било је довољно да само мало више бринемо једни о другима, да отворимо очи и срце и да, помажући другом, спасимо сами себе!