Дивосело – село којег нема

Горело је небо, а ехо експлозија ширио велебитским врлетима. Kако је дан одмицао, експлозије су биле све ређе, али је трагедија тек почињала. Док су из тзв. Медачког џепа (како су касније прозвана ова три села) стизале полуинформације, а страх ширио као поплава, злокобни дим и одсјај ватре који су предвече почели да допиру из тог правца, значили су само једно.

Гореле су куће! Уништавано је оно што је преостало иза претходних напада на ова села. Једна за другом, чули смо касније, паљене су куће и штале, а потом минирани темељи рушевина...

Затирао се коначно живот који је опстајао деценијама, упркос незамисливим злочинима који су баш на том истом простору почињени током Другог светског рата. Трајао је крвави септембарску пир неколико дана.

Онда је све утихнуло, угасиле су се ватре, али почеле су да стижу оне најтеже вести – 88 људи је свирепо убијено. Било је међу њима жена и стараца. Било је људи које сам познавала, уз које сам расла. Отишли су заувек, у страшним мукама, ти обични, мали људи чији је једини грех био то што нису хтели да напусте своју кућу, што су веровали да тако може, да их штити то што никоме нису ништа лоше учинили.

Било је тешко, мучно, трагично... И данас је тако. Све је мање људи на парастосима. Старији умиру, млађи се не сећају, а заборав полако прекрива и овај злочин.

Пишем ово у нади да ипак има још нас који памтимо, који се сећамо тог страшног септембра, али и живота који је постојао пре њега.

Због оних који су тада убијени, због жртава из Другог светског рата, због мојих предака чије кости леже на дну велебитских јама, а душе преплићу с младим лишћем у пролеће, желим да пишем баш о животу. Не о смрти!

Живот који је постојао 

Дивосело, из којег потичем, памтим по лепоти и миру, по његовим питомим становницима. Памтим га по људима који су стоички поднели зло које им је учињено, опростили и кренули поново из пепела и крви. Kад помислим на Дивосело видим зелено, зелено, зелено... Шуму, поља, траву, бистре, хладне изворе. Видим Велебит који га грли, чува, који га поји оном зеленом бојом и мирисима који само ту постоје.

У "моје" Дивосело долазе деца из читаве Југославије, уче о прошлости, али славе живот, братство и јединство, заједничку будућност. Сећам се наше игре, упознавања, приредби у новом Спомен-дому, верања по војном авиону који је каријеру завршио баш ту, у дворишту Дома.

У Дивоселу које памтим сваког августа одржавале су се ОKЕ. Сеоске спортске игре, на које су долазиле екипе из свих крајева бивше државе, назване су тако по месту на којем су се одржавале, по два бистра извора на великој пољани која подсећају на очи. Kажу да ти извори никада, па ни у најсушнијим годинама, нису пресушили. 

Док се са смешком сећам узбуђења које је пратило сваке ОKЕ, пред очима ми промичу слике... Беле мушке кошуље, личке капе, пршут који окачен на врх "стожине" чека најбржег, камен који тражи најјачег, моћни, накићени коњи који вуку трупце, мирис печене јагњетине и звецкање флаша пива које приучени "угоститељи" извлаче из ледене изворске воде.

Сећам се татине родитељске куће, пространог дворишта и огромне јабуке испод које ни усред лета није могло да се седи без прслука. У моје Дивосело долазим бициклом, са друштвом, јер тек је пар километара далеко од наших станова у Госпићу па нам то дође као лагани излет. Слушамо Црвену јабуку, једемо лубеницу и смејемо се...

То је Дивосело које желим да памтим! Сањам га некад. Знам да је пусто и сабласно, да су га "прогутале" шума и несрећа, али у мојим мислима је и даље зелено, бистро и мирисно!

И док ме има, биће тако!