И ја сам због школе умало побегла од куће

Јеси ли чула да су пронашли ону несталу девојчицу из Ниша?

- Е, хвала богу! Па где, шта се десило?

- Нећеш веровати, нисам ни ја, али отишла је тајно од куће да би полагала пријемни тест у Математичкој гимназији у Београду.

- О боже, стварно да човек не поверује!

- Хм...можда је требало да и ја побегнем од куће кад ми нисте дали да упишем Језичку гимназију...

- Ха-ха...Друго је то време било...али хвала богу да ниси.

Мој разговор с мамом од пре пар дана завршио се присећањем на један далеки јун. Имала сам исто 13 година као девојчица из Ниша и сјајан план да упишем Језичку гимназију (или средњу школу како се тад звала). Енглески ми је ишао одлично, рекла бих, можда нескромно, много боље него осталима у разреду.

Имала сам сјајну наставницу која ми је отворила ту магичну капију и, на понекад необичан начин, научила ме основама тог језика. Чини ми се да и данас суштину мог познавања енглеског чини оно што сам научила баш од ње. Тада се основној школи није учио други страни језик, али ја сам самостално покушавала да научим бар неколико речи француског, италијанског, шпанског...

Како се ближио осми разред и прва важна животна одлука, била сам све сигурнија да су језици моја будућност. Жеља је, међутим, била једно, а стварност нешто сасвим друго. Живела сам у малом граду, а у нашем "Центру усмереног образовања" није било школе о којој сам сањала. Од ње ме је нажалост делило чак 200 километара. Толико је, наиме, био удаљен град у који сам тада желела да се преселим и остварим свој сан.

Кад сам, тог јуна на крају седмог разреда, то саопштила родитељима прво ме нису озбиљно схватили. Ипак, познавајући мој карактер, убрзо су јасно и сасвим одлучно рекли НЕ!

Дете од 13 година не би требало да живи толико далеко од родитеља, у ученичком дому или неком изнајмљеном "собичку", без правог надзора, од свих школа које имамо овде код нас ти си изабрала баш ту, ти си сад у осетљивим годинама...Ређали су се њихови разлози, а гасила моја нада.

После мало суза и оног добро познатог тинејџерског дурења, одустала сам. Уписала сам Педагошку школу, а после само три године, гле ироније, морала сам да наставим школовање и живот далеко од родитеља.

Морам да признам да се често сетим моје неостварене жеље и још чешће жалим што нисам била одлучнија. Можда би родитељи попустили, можда би нашли неки начин...

Баш због ових питања, расплет случаја сам доживела тако емотивно. У оним радозналим очима видела сам себе, тридесет година млађу, пуну идеја, наде, очекивања. Препознала сам онај исти сјај и жељу да и себи и другима докаже да може, да сме, да је довољно одрасла да одлучује о свом животу и будућности.

Ипак, за разлику од мене, Т. је предузела тај ризични корак. Отишла је кришом од куће и покушала да упише жељену школу. Нећу да улазим у то да ли је њена одлука била последица родитељског противљења, али резултат је, нажалост, могао да буде трагичан. Не смем ни да помислим шта је све могло да се деси девојчици од 13 година која је сама допутовала у Београд.

Срећом, све се добро завршило, али много питања је отворила ова авантура.

Као што рече моја мама, време јесте другачије него пре тридесетак година. Можда је то разлог због којег ја нисам, а Т. јесте отишла самовољно од куће. Можда су деца данас слободнија, одлучнија или непослушнија, а можда смо само нас две другачијих карактера.

Ипак, колико год времена била другачија, неки односи и проблеми су изгледа вечни.

Родитељи су и данас убеђени да знају шта је најбоље за децу. Често заборављају на њихове жеље, интересовања и исклоности. Намећу им оно што они доживљавају као рационално и реално, верују да им животно искуство даје право да деци бирају занимање, хобије, друштво.

Деци, посебно тинејџерима, и требају помоћ и савети, али им сигурно не требају родитељи који их не слушају и који уместо њих доносе одлуке.

Причајте са својом децом, негујте њихова интересовања и не очајавајте ако се "не уклапају" у ваше и друштвене калупе. Не морају сви да буду ИТ стручњаци, зубари или инжењери, не морају сви да изаберу занимања која се тренутно траже. Живот ће им вероватно бити тежи ако буду археолози, сликари, музичари или можда новинари, али то је њихов живот. И, верујте, без обзира на новац који ће зарађивати, важно је да га проведу радећи оно што воле!