Пи-ар у ванредном стању, није било добро, али ни ужасно

Реплика из серије "Чернобиљ" када инжењер-апаратчик у белом мантилу на основу неисправног мерења радијације констатује да ситуација није ни сјајна ни ужасна, постала је популарно полазиште за разне меме на интернету.

Ко је могао слутити да ће нас ускоро задесити ситуација која је по броју жртава већ тежа од Чернобиља а да ће разни људи у белим мантилима без шале саопштавати како ствари нису сјајне али нису ни ужасне?

Протеклих година посао "стручњака за односе са јавношћу" постао је предмет подсмеха пошто је огроман број људи познатих са естраде, из таблоида и то често више из наслова него из потписа на текстовима, добило то запослење у државним институцијама.

Временом се створио утисак да је "референт за односе са јавношћу" постала миленијалска верзија "млађег референта" што је професија Мите Пантића у "Тесној кожи", великом споменику социјалистичкој непродуктивности из пера Синише Павића.

Ако бисмо с једне стране ставили све оне особе које су збуњивале или чак разјаривале јавност оваквим намештењима, не смемо заборавити ни многе људе који су ову синекуру добили иако су доста образовани и елоквентни, али опет нису за тај посао. Чини се да су "односи са јавношћу" напросто препознати као најбенигнији вид синекуре, нешто што је неухватљиво, у чему се не може много погрешити.

У некој савременој адаптацији Нушићеве "Госпође министарке", у сцени када фамилија долази код Живке да моли за послове и помоћ, неко ко је најнеспособнији би вероватно добио баш овај посао.

И онда се десила пандемија.

Испоставило се да су односи са јавношћу и то баш у јавним институцијама постали изузетно важни.

Највећи терет поднели су лекари који су свакодневно од 15 часова говорили грађанима о стању у болницама, ширењу заразе, предочавали и објашњавали мере. Временом су ти лекари постали својеврсне медијске звезде, свако од њих стекао је фанове али и противнике, и на крају су се суочили са изазовима које носи улога телевизијског лица.

Поред редовних конференција за штампу морали су да гостују и на свим осталим медијима, у емисијама које врло често нису баш имале ни намеру да информишу већ више да забаве.

Туђом кривицом лекари су често упадали у клопку сензационалистичких питања, неозбиљних разговора и дигресија изван основне теме која нас је све занимала.

Нису се баш сви лекари изнели са тим изазовом подједнако добро - најбољи пример је професор Несторовић чији су жовијални коментари и спремност да дискутује чак и о опасним теоријама завере на крају изазвали и гневне реакције колега.

Међутим, то је судбина људи који у једном тренутку постану превише присутни у јавности, заљубе се у звук властитог гласа, и осете потребу да забаве саговорнике у студију или пред екранима.

Укупно узев, можемо рећи да су се лекари из Кризног штаба ипак доста солидно снашли јер су резултати њихових упозорења ипак били масовно прихваћени током прве фазе пандемије.

Ако имамо у виду да ти људи ипак нису медијски професионалци, да су морали да нађу праву меру између ускостручног и опште разумљивог изражавања, ова драматична ситуација је показала да су очигледно кроз просветни рад или клиничку праксу стекли одређене вештине у комуникацији које су примењиве и на масовне медије.

У том смислу је рецимо доктор Несторовић као превасходно лекар који ради са децом такође имао своју улогу, и доста једноставно објашњавао разне комплексне појаве, повремено улазећи у неке персифлаже којима су склони педијатри. Као што знамо, у тим поједностављењима и охрабрењима лекари често умеју да одлутају од истине док анимирају своје мале пацијенте, и рекло би се да смо и овде имали тај случај.

Неке друге службе за односе са јавношћу нису се баш тако добро снашле. Рецимо, списак продавница у којима пензионери могу да купују кружио је у формату који је деловао као да је украден из сефа у неком старом шпијунском филму, снимљен на микрофилм, и разумљив само тренираном читаоцу. Срећом, те су медији касније графички разрадили тај документ и учинили га пријемчивим грађанима којима енигматика није јача страна.

Отуд, пандемија нас је свакако научила и томе колико односи са јавношћу нису баш тако безазлен посао који може да трпи незналице и људе који се запошљавају на том месту јер не могу да раде ништа друго. Парадоксално, дакле, ако је систематизација са толиким бројем референата за односе са јавношћу деловала апсурдно, сада јесте оправдана, оно што смо схватили је да кадровска попуњеност мора бити на нивоу.

У САД се многи људи који пред јавношћу заступају здравство, нарочито рецимо популарни аутори телевизијских емисија нису снашли са коронавирусом.

Штавише, људи чије емисије велики број Американаца гледа не би ли добио здравствени савет изразито су потценили ову пандемију и саму тежину болести иако су редом лекари по струци.

С друге стране, Ентони Фаучи, државни епидемиолог израстао је у прворазредну медијску звезду, па је и он имао неке несторовићевске наступе, рецимо у једном видеу намењеном деци је са Вилом Смитом причао о томе да ли вила сме да дође и однесе испали млечни зубић деци.

Популарна култура је такође одиграла занимљиву улогу - Вил Смит је играо епидемиолога у филму "Ја сам легенда" и он је на бази те роле преузео улогу гласноговорника међу јавним личностима које су позивале на карантин и озбиљно схватање болести.

Живимо у ери када се појединим јавним личностима верује више него званичним изворима, нарочито у САД где је и сама државна администрација давала контрадикторне изјаве. Део популације онда бира да не верује ономе ко је за нешто задужен већ ономе ко је популаран и богат јер рачунају да тај има најбоље информације, и има шта да изгуби.

Током ове пандемије, руку на срце, имали смо посла са до сада непознатом болешћу и ставови о појединим стварима су се мењали онако како је наука откривала нове детаље.

Медији су с друге стране били гладни информација и сваку новост су објављивали много громогласније него што је она изворно формулисана.

Лекови за које се претпостављало да би могли помоћи, проглашавани су за спас, начини преношења вируса су панично промовисани и оспоравани итд.

Ипак ту спону између грађана и функционалног државног апарата држала су управо нова телевизијска лица која вероватно себе никада нису очекивала у тој улози.

Поред већ поменутих лекара, треба поменути и наставнике који су држали пажњу ђака али и побрали симпатије родитеља са својим телевизијским предавањима која су брзо и врло ефектно помогла не само да деца остану у каквом таквом образовном тонусу већ и да се родитељима пружи мало времена да се посвете другим комплексним питањима док су деца у кући.

Веома је занимљиво да су нарочиту пажњу привукли наставници који су подсетили родитеље на дане када су сами ишли у школу, па чули и понеки лапсус или имали наставника физичког који није баш у савршеној форми.

На неки начин ови људи су поред свог основног задатка остали и спона са неким животним улогама које су грађанима за време карантина биле ускраћене.

Све то ствара утисак да би убудуће, ако смо ишта научили из ове ситуације, за односе са јавношћу у државним институцијама требало узимати људе са стручним знањем из области о којој ће говорити, а потом их медијски школовати, а не обрнуто.

За ову епизоду кризног пи-ара можемо закључити да није била ни сјајна ни ужасна.