Ја водитељка, он цвећар, прича о нама која неће увенути

Нисмо се никада упознали. Он је „комшија", ја сам „драга водитељка". Он увек има најлепше руже, чак и зими. Ја увек неку сићу за букетић који завршава на столу у редакцији.

Он „ћао, драга водитељко, ја „добар дан, комшо!"

У то двоипогодишње непознанство стаје прилично букета. Некад и два за један, али само ако су последњи. Последњи у жутој канти.

Волим то ишчекивање, онда када трола крене узбрдо, ту, надомак степеница на којима комшија свакодневно шеретски митингује.

То је његова агора, његов круг. Говори о времену, невремену, људима, нељудима. Често о РТС-у. Пита: "Како тамо код вас..."

Тај ћошак преко пута  "Лондона" је његов. Или сам му га прикачила оног фебруара кад смо се први пут неупознали.

Нису лепе само руже. Ситни, розикасти каранфили увек ме врате у Рођину башту и пролећа која се не враћају.

Комшија не слути да је магичном букету баш све дозвољено док водитељка, корачајући ка Таковској 10, уствари свраћа до оне давно зарасле баште којој су се дивиле све комшије.

Са лалама је тек за причу! Једном је рекао да уз мене никако не иду оне црвене. Нисам питала зашто. Не знам човека.

Кад је овог чудног априла код мојих у дворишту почела чаролија ружа, сетих се комшије. Како ли је? Шта ли ради? Како живи у доба Короне?

Кад све ово прође, купујем целу ону жуту канту, помислих.

И тако сам тих дана, а први пут у животу, на свом балкону засадила цвеће. Нема ружа, али шарени се, комшије кажу да је баш лепо.

По савету другарице и колегинице из "Око магазина", Драгане, отпевах цвећу и песму. Гаго, нисам се шалила, ниси ни ти. Комшији би се сигурно допао тај мој цветни жур уз „Јутрос ми је ружа процветала..."!

Прошлог петка, коначно, живот се наставио скоро па уобичајеним ритмом. Са Анетом сам договорила тачно у два. Нема кашњења. Стиже трола, иде она узбрдица, па станица.

Букет најлепших пудер розе пупољака на степеницама...

То су те, његове, купујем, вадим новчаник, гледам лево па десно, нема никога. Један господин прилази, питам "Пошто", не питам где је комшија, искочиће већ, однекуд...

Господин одмахује, нешто ми показује. Показује ми да подигнем главу.

...........

Црно и бело. Бели папир, слова црна. Отишао је двадесет првог мајског дана, два сата после поднева. Није било изненада. Иза себе је оставио супругу и два сина.

Комшија. Комшија Мика.

Рођен у години рођења мојих родитеља. Нисам стигла да му испричам за ону башту, ни да ми је доносио срећу у букетима, ни да се лепо смејао, ни да појма немам зашто сам му говорила комшија, кад живим километрима далеко..

Нисам стигла да пружим руку и кажем: "Ана."

Нисам...

Лаку ноћ, комшија. Ваша драга водитељка ће увек тражити ону жуту канту, тамо доле испод РТС-а, тамо преко пута "Лондона", тамо где је станица код "Београђанке", где је већ почела да се увија и заплиће пузавица једног сећања