Мојих сто сати самоизолације, првих сто сати

"Боље је Вама, него нама!" То је реченица коју су ми протеклих дана најчешће говорили. Неки иронично, неки шаљиво, а неки и сасвим озбиљно. „Ви сте ту, на сигурном, а ја идем од врата до врата", рекао ми је јуче један од полицајаца. И други који су долазили „у контролу" понављали су нешто слично. А то су, у ствари, једини људи које ових дана виђам „очи у очи". Полицајци.

У свим другим околностима сигурно бих се уплашила кад бих их видела пред својим вратима. Сад ми је то готово нормално - чујем звоно, ставим маску, отворим врата, покажем личну карту... Поразговарамо: питају да ли ми нешто треба, је ли досадно, како уопште проводим време...

Да. Иза мене је мало више од четири дана самоизолације. Почело је 1. априла у поподневнм сатима, тако да иза себе имам већ „озбиљан стаж" од целих сто сати самоизолације.

Сто година самоће! Тако сам са страхом гледала на чињеницу да ме по првратку у Београд чека кућна изолација. Прво сам чак била и љута. Знате ситуацију кад урадите „све како треба", а не буде онако како сте желели. Тако и ја. Због вируса који је већ почео да се шири, „као савестан грађанин" одустанем од путовања и одлучим да „одем мало кући". Била опрезна, проводила време с породицом, а опет - прописана ми изолација. Јер - прешла сам границу.

И то је лекција коју сам прво научила. Колеге се обично шале да је то „такозвана граница" јер се од Београда до Бијељине стигне за сат и по. И сад су неки од њих шаљиво питали - да ли се и та „моја" граница понаша као „права". Па, понаша се! И, искрено речено, то је добро, правила треба да важе за све људе и све прелазе, без обзира на то што бих лично волела да у конкретном случају постоји изузетак.

И сад - било фер или не - ево ме у кућној самоизолацији. Немам коронавирус нити симптоме. Дежурни лекар из Градског завода за јавно здравље смеје ми се кад му кажем како „стварно ми није ништа". Каже да ми верује, али правила су јасна, треба бар „да чувам себе" и додаје опет ону реченицу с почетка: „Боље је Вама..." Наравно, има и практичне савете и напомене коме да се јавим, ако затреба, за сваки случај. А ако је све у реду - онда на који број да пошаљем поруку, сваког другог или трећег дана, да знају да сам добро.

И добро сам, ево, дан пети.

Али, искрено, није баш нормално, поготово ако сте новинар, па још у информативном програму који подразумева да у ванредним околностима радите више него иначе, седите код куће.

Уопште узевши, није баш природно стање за човека да буде затворен у четири зида. Вероватно многи о томе размишљају током ове 40-часовне забране кретања.

У моменту кад пишем овај текст у Србији је регистровано 1.908 потврђених случајева Ковида 19. Преминула је 51 особа. А само четири дана раније, оболелих је било 1.060, преминулих 28.

Готово удвостручени бројеви у спољном свету, за врло кратко време. (Каква разлика у перцепцији: кад сте затворени то вам је време дуго.)

Поновићу: није баш природно бити затворен! Али, кад размислим о овим бројевима (Како та реч „бројеви" нехумано звучи!) - уопште није страшно бити код куће.

Не знам ни да ли ћу тако говорити наредних дана, а остала су ми још 23 и по дана.

Пада ми на памет она сцена из Егзиперијевог „Малог принца" у којој лисица објашњава припитомљавање и стварање навика и креирање нових ритуала.

Тако сам схватила самоизолацију - важно је направити план: кад се устаје, кад се гледају/слушају вести, кад се спрема стан а кад храна (већи део дана, као што саветују на друштвеним мрежама, бити бар 2 метра далеко од фрижидера), кад се вежба и слуша музика, кад се гледа филм, кад се пише, кад читају књиге...

Толико класика чека да поново буду прочитани!

Ја сам се тако после више од деценије вратила Бокачу. „Декамерон" може да делује као лектира „на прву лопту", али сто прича испричаних како би се победио страх од куге која хара Фиренцом може да буде добра препорука и за све оне који немају навику да проводе сате над књигом или који имају проблем са концентрацијом и тешко им пада „озбиљно штиво". (Наравно, јасно је да врхунско дело италијанске ренесансне књижевности никако није „неозбиљно и лако", али јесте приступачно.)

За амбициозније ту су недовољно прочитани (и схваћени) Ками, Сарамаго или наш Пекић, који се често помињу ових дана (опет због наслова и теме). Нешто се мислим - ваљало би опет прочитати и „Кугу" и „Слепило" и „Беснило", али ипак - вратићу им се кад све ово прође. Или бар кад прође ових 28 дана. Не бих још да тестирам осећај тескобе...

Наредних двадесетак дана решила сам да се посветим савременој продукцији. „Узнемирени људи" - делује као још један „прикладан" наслов, а у ствари је бескрајно занимљив роман, бакмановски шармантан и духовит. А испод те површине... нећу да откривам. Али, то је свакако још једна препорука за читање.

Чини ми се да су се књижари и издавачи добро снашли у овим околностима и књиге достављају готово брзином светлости.

И то је одлична вест, нарочито када је пред собом имате шест пута више дана у изолацији него што је иза вас. Треба то издржати.

А опет, кад погледам вести - било домаће у 15 часова и у 19.30 или још више оне из света у било које доба дана - помислим на реченицу с почетка. Није то тако тешко. Уверавам се свакодневно. Покушајте и ви. #ОстаниКод Куће