За све је крива ве-це шоља

Мачке, на пример, траже погодно место, ископају малу рупицу, обаве нужду ту, закопају, окрену се и оду. Побрину се саме да склоне вишак који су оставиле иза себе.

Пси, за разлику од мачака, не копају рупе у истим случјавима, али врло воде рачуна где ће да обаве нужду. Моја Лара, златна ретриверка која је недавно угинула, имала је своје место у дворишту за те потребе.

За овим псима који не живе у дворишту него у стану, власници (ако су довољно савесни) носе кесицу кад иду у шетњу. Пас обави нужду, они се сагну и покупе то, баце у прву канту. Има и оних паметњаковића за које није ни кактус, а камоли пас, што на тротоарима остављају измет својих паса, али овог пута нећу о њима.

Људи су, са друге стране, достигли тај ниво цивилизованости (не свуда) да своје отпатке не скупљају за собом. Тај вишак уместо нас решава феноменално откриће – ве-це шоља.

Лаганим повлачењем кончића водокотлића, вишак одлази у канализацију и даље далеким путевима, неретко, назад у природу – реку, поток, канал.

Човек срећан, растерећен устаје и одлази, евентуално четком обрише за собом. Подразумева се да није гадљив. (Изгледа да има доста гадљивих јер сам више пута и на послу и по кафићима затицала туђе "вишкове".)

И баш ту, мислим се ја сад, лежи кључ људске небриге за околину.

О свом ђубрету не водимо рачуна сами, то препуштамо санитарној технологији. Шоља и канализација решавају наш вишак. Само мало мрднемо прстом и нема га! Феноменално, зар не?

То ме даље наводи на следећу идеју:

Ве-це шоља је постала посредник између нас и природе. Она олакшава и решава проблем. Измислили смо ве-це шољу, навикли да о нашем ђубрету брине неко/нешто друго, за разлику од оне мачке са почетка приче.

Да нисмо, дакле, измислили ве-це шољу и да морамо да копамо рупе за сопствене фекалије, можда бисмо били пажљивији према животној средини?

Кад већ сами склањамо оно што је најодвратније и најсмрдљивије, не би нам било тешко да нешто што обично не смрди (лименка, флаша, кеса), бацимо тамо где треба.

На ово размишљање ме је навела и једна ружна слика поред пута за Ковин. Пре неких месец и по дана сударило се неколико камиона. Терет из једног од њих се расуо свуда по деловима атара – кесе, пластика, све и свашта близу тек засејане пшенице.

И нико још то не склања, неће се ваљда нечије руке прљати кад већ нема "ве-це шоље". А на лето ће се од те лепе, златне пшенице правити најукуснији хлеб.

Људи иза себе остављају разноразно неорганско ђубре, вођени мишљу да ће и то, као и органски отпадак, природа сама да реши.

Планета Земља, међутим (на срећу или жалост), нема  водокотлић и ве-це шољу па да све наше отпатке лаганим повлачењем кончића пусти низ воду. Тамо негде у свемир.

Можда је то следећи велики изум цивилизације?

А можда ћемо морати да почнемо да копамо рупе.