Пре бих код зубара него код профи шминкера

На дан венчања устајем у шест ујутру, идем код фризера, али како дан одмиче, полако нестају – и еуфорија и нада да ћу изгледати добро.

Док гледам завршну фазу шминкања моје претходнице (која изгледа савршено), већ ме хвата паника. Шта ћу ја овде, како ли ће изгледати оне боре испод очију кад се на њих стави пудер, коректор (шта ли се већ ставља), да ли је могуће нашминкати капке који нису баш у затегнутом стању.

Питања ми се мотају по глави, а тренутак суочавања са истином стиже и пре него што сам прижељкивала.

Седам на столицу, причам нешто. Покушавам да делујем природно. Боже, понашам се као да сам код зубара! Полако, опусти се, ово би требало да буде пријатно, кажем сама себи, али ме до очајања доводи стручна процена шминкерке – хм, капци су мало спуштени, мораћемо.

Не чујем ништа даље. Нека ми је бог у помоћи!

Док се ређају слојеви пудера, сенки, коректора, панично размишљам на шта ли ћу личити и шта ми је ово требало. Питање да ли да стављамо вештачке трепавице ставља и коначну тачку на моје преиспитивање. Сад нема назад! Уз само једно питање (да ли ћу моћи сама да их скинем) храбро пристајем. Хајде, дај и те трепавице.

После више од пола сата жмурења и отварања очију (због сенки, трепавица и маскаре), присилног смешења (због руменила), пућења (због кармина), моја нова другарица каже да је готово и да могу да се погледам.

Ееее, сад је драма на врхунцу!

Тренутак истине пред огледалом траје неколико секунди. Гледам у ту жену са савршеном шминком, вештачким трепавицама. И гле чуда, препознајем је по оним борама испод очију, крај усана, по спуштеним капцима.

Не знам да ли да очајавам што не личим ни мало на ону младу од пре 17 година или да се радујем што сам успела да се препознам испод свих тих слојева шминке.

Још не одлучивши, смешим се, захваљујем девојци која је свакако добро урадила свој посао и излазим.

Свадба је била лепа, весела, права прослава љубави. Блистали су и младенци и гости.

Ту негде, међу њима, била сам и ја. Скривена иза шминке, фризуре, гардеробе и ципела са високим потпетицама (које вероватно никада више нећу обути).

Схватила сам ипак, већ на половини вечери, да то нисам ја и да сам се мало "забројала" у оној еуфорији с почетка приче. Обична ЈА имала би "пуштену" косу, мало пудера и руменила, широке панталоне и још ширу блузу, ципеле са много нижим потпетицама и своје трепавице!

Док сам се касно увече, пред огледалом, уз уздах олакшања (пошто сам схватила да ме шминкерка није преварила и да се то чудо заиста лако скида) ослобађала сувишних детаља, коначно сам схватила да немам одговор на оно питање да ли да се радујем или да очајавам.

Жао ми је, наравно, што ни шминка, ни фризура, ни гардероба не могу од мене да направе неку велику лепотицу, али радујем се истовремено што поново видим ово моје несавршено, али тако познато лице!

Не знам имате ли и ви сличне дилеме и да ли вам је шминкање и сређивање уобичајена ствар или повремени "излет", али после ове "епизоде" потпуно сам сигурна да је једино важно да се осећате добро и пријатно.

Дакле, ако у овим предновогодишњим данима размишљате о тоалети за дочек, грозничаво тражите хаљину, ципеле, смишљате фризуру, застаните бар на тренутак и запитајте се – хоћу ли се добро осећати у томе!

Од искреног одговора на то питање нека зависи и ваш "стајлинг"! Ако су вам избор фармерке и блуза, обуците их слободно и не обазирите се на чудне погледе "испод вештачких трепавица"!