Врхунски уметници су исти као и ми, само много бољи

Светла се од јарких пале до пригушених. Солиста стоји у довратку тако да га публика још не види. Обучен је у одело које га углавном стеже и не омогућава му атлетске покрете.

Импресарио каже: "Сад је време за наступ". Пијаниста се тужно осмехне и помисли: "Још једном треба ставити главу у лављу чељуст". Излази потом на сцену. Сачекује га захвалан, али знатижељан аплауз. Шта ће учинити те вечери? Хоће ли успети или пропасти? Шта осећа и мисли тај артиста на трапезу?

Неколико предрасуда везује се уз њихове наступе. Да ли је солиста свестан сложености посла који треба да уради и да ли га то притиска?

Да одмах одговоримо: Апсолутно је преувеличано схватање да уметник разуме да се упушта у озбиљне и тешке уметничке процесе и да резултат његовог дела мора бити нешто грандиозно, те да га то на било који начин емотивно притиска.

Проучавао сам биографије многих уметника, а нарочито музичара (па и оних који носе највећи број ласкавих титула отказивача концерата) и дошао до закључка да они немају никакав осећај стајања пред величином када рецимо треба да одсвирају Бетовенову сонату "Hammerklavier", у којој само фуга завршног четвртог става траје и десет минута, а читава соната код неких и близу сат (као код пијанисте Григорија Соколова).

Они највећи до те мере овладају уметничким материјалом који представљају публици да се у њиховом егоцентризму подразумева да њихово схватање мора да направи велику креацију. 

Следећа предрасуда каже: због треме, озбиљности посла и могућности да увек "промаше неку дирку" музичари често отказују концерте.

Да и ово разјаснимо. Отказивања су и код музичара у готово 100 одсто случајева била узрокована истим разлозима као и код других људи када, рецимо, откажу састанак или пословни пут. Најчешће су то били здравствени разлози (као дијареје код пијанисте Владимира Хоровица 1953. или због поодмакле леукемије као код још једног дивног пијанисте, Динуа Липатија 1950).

Говорити о томе да је прави велики интерпретатор отказао концерт јер га је притискала величина сале или очекавање публике, готово је смешан. Доказ за то су диригенти, попут Зубина Мехте и многих других, који након педесет година бављења диригентским послом знају напамет све Бетовенове, све Брамсове, све Малерове, све Брукнерове и све друге стандардне симфоније (Преко сто сати музике!) и никад на сцену не излазе са партитуром, ма колико да је важан наступ, као што је био Лорина Мазела и Њујоршке филхармоније у Северној Кореји 2008, када је Местро такође дириговао читав програм напамет.

Ево и последње заблуде. Музичари на сцени баратају таквим емоцијама да су након тога за обичан живот углавном неупотребљиви. Или су преуморни, или раздражљиви, или постану сасвим егоистични.

Ни ово није сасвим тачно. Преувеличано је и схватање да уметник има неки приватни проблем због тога што на свом послу мора да изазива буру емоција, а код куће треба да буде обичан човек. Уметници с тим немају никаквих проблема и њихове породице углавном због њихове уметности пате само стога што они много путују, и одиста фанатично раде (вежбају или имају пробе с оркестрима).

Уметници на сцени зарана науче да живе два живота: један у уметности, други у стварности. Слично је то као са професионалним возачима праћених личности који са ротацијом на крову свог аутомобила смеју да возе мимо свих саобраћајних правила, а када седну у своје приватно возило морају да се придржавају свих ограничења брзина.

И уметници су чинили невероватне ствари на сцени, а код куће били углавном мирни и кућевни људи, са дуготрајним и стабилним браковима. Споменућу само диригенте Сергеја Кусевицког, Ота Клемперера, или у новије време Рикарда Мутија, те пијанисте Сергеја Рахмањинова и Вилхелма Кемпфа, па и код нас пијанисте Душана Трбојевића и Андреју Прегера, те диригента Ангела Шурева, који су славили и сребрне и златне свадбе са много деце и унука, који су махом о њима причали најлепше приче.

Шта на крају казати: не сажаљевајте уметнике, нити их обожавајте – они то од вас, као публике, уопште не очекују. Они своју уметност схватају увек и једино као савладавање отпора материјала природе и када успеју да камен, партитуру, речи или боју потчине својој вољи најсрећнији су и не треба им ничија потврда да су у томе успели.