Литерарни куме, изгоре ти кеса!

Има случајева где су писци били итекако инвентивни, па се тако јунаци Роберта Музила зову Аједан и Адва, а надалеко чувена тачка која је у себи сабила читав космос, у истоименој Борхесовој причи зове се по првом слову арапског писма Алеф. Наравно да је већина јунака антропоморфног облика и подразумева се да осим имена, таквим креатурама ваља дати и презиме, често и надимак.

Ту настају проблеми, нарочито кад млађи писци треба да кумују својим првим карактерима, јер име литерарног хероја је прва тачка са којом се сусретне читалац и ако име не одради поетски посао, то јест уколико читаоца не уведе на прави начин у књижевни свет, онда писац још у почетку бива одбачен као неуверљив.

Невоља можда не би био толико да се у књигама проналази један или неколико карактера, али дешава се да многокоји амбициозни литерата измисли књигу са стотинама имена и ниједно од њих не сме да се промаши, јер и најмање одступање од оног што читалац сматра @вероватним и могућим" може да обесмисли и добар заплет и величину приче. Шта онда радити са именима?

Најлакше је јунака назвати по најтипичнијем презимену па написати роман Драги мој Петровићу, као што је то урадио Милован Данојлић. Ово се, међутим, у једној књижевности може учинити само једанпут, па ко први њему девојка. Данас писати романе „Мили мој Јанковићу", дакле, нема смисла. Од писца се, дакле, очекује већа инвентивност, а већини се чини се како нема смисла да им се јунак једноставно зове Јоца, Мара или Ђорђе, именима које срећемо код Лазе Лазаревића и осталих наших писаца реалиста.

Данас је много тога другачије и од писца се очекује већа домишљатост, чак и у давању имена. Књижевност је, уосталом, уметност, а у уметности се мора претеривати. Дакле, јунаци морају да имају необична презимена и имена, рецимо као код Горана Петровића: Анастас Браница и Адам Лозанић или као код Филипа Давида: Хаим Мојше и Уриел де Мајо. Слично чине и остали српски писци, па тако Драган Великић своје јунаке зове Лабуд, или као у роману "Руди". И све то ту је због необичности. Није ли тачно да не знате ниједног Анастаса данас? О Уриелу де Мају да се не говори.

Ипак, има око кумовања и много калкулација. Писац очекује да му се неки роман чита и на другом говорном подручју, па именом јунака жели да се препоручи и језику на који очекује да буде преведен. Ту се литерарни карактер ништа не пита, већ мора да се зове саобразно средини за коју је намењен. Ово се не може назвати најбољим литерарним опхођењем у "кумовању", али шта се може: циљ оправдава средство. И многа друга средства су оправдана, али оно што би требало препоручити младом писцу, јесте да не измишља име јунака. Спискови имена у сасвим некњижевним публикацијама могу бити од велике помоћи.

Имена која следе су историјска. За ову прилику преписујемо их са јеврејске изборне листе за Верску општину Нови Сад за 1895. годину: Лајош Бихари, Самуел Ловенбергер, Зигмунд Клајн, Јакоб Лебл, Исидор Моргенштерн. Не изгледају ли сви они готови да ступе у роман? Или би писац да се определи за српске занатлије. Ево пописа шик радњи и њихових власника с крај 19. и почетка 20. века у Београду: "Српски салон", сопственици Талви и Мандиловић; "Фабричко стовариште готовог мушког и дечјег одела" вл. Јаков Канарик; конфекција "Земун" Стевана Капамаџије основана 1879. године...

Готова имена налазе се, дакле, свуда и само их треба скупити. Па ипак, и ту треба бити опрезан. Ма како се писцу чинило да је неко од кога позајмљује име неважан, могу се појавити његови наследници и непријатно се изненадити "учешћем" свог претка у роману. Зато особина добрих писаца и јесте да су опрезни и деликатни у сваком сегменту писања, па и у давању имена својим јунацима. Давање имена је можда и пре других место на којем се јасно одвајају добри од осредњих писаца. Јер, као и у животу, и овде књижевник треба да буде издашан, али да пази да му не "изгори кеса".