Ћутите и већ сте мудрац

Постоји у овој средини веровање, зачето у "годинама које су појели скакавци", да су неки писци мудри људи. На питање зашто је нашој, као и чешкој, мађарској или пољској култури, било потребно да установи такве пророке, није тешко одговорити.

У време кад је историја певала, а неслободна штампа цвркутала, будући мудри писци постали су дисиденти зато што су међу корицама свог дела саопштавали забрањене истине, или уздизали посрнуле митове.

Због таквог ангажмана њихове књиге, до тада у сенци знатно крупнијих литерарних опуса, задобиле су ореол забрањеног штива, а самим тим постале читане и цењене. Не треба то да чуди. Читаоци су желели истину, а због стега којима су били окружени, чинило им се да је могу сазнати једино у симболичном, односно алегоријском виду – то јест у књижевности.

Друга је прича то што би се на првом часу естетике морало утврдити да истина не може бити лепа, осим у пренесеном и вишем моралном смислу. Па ипак, књиге које су износиле проскрибоване истине врло брзо почеле су да се замењују са одиста лепим штивом.

Исто тако, ваљало би утврдити и то да истина саопштена околишно и у идеалним и самим тим карикираним сликама и није нека пуна истина, већ пре назнака на путу ка могућој истини која се – када у историји једног народа за то дође час – има саопштавати само сувопарном историјом нечовештава, дакле нимало уметничким чињеницама. Ипак, без обзира на то, будући мудри писци од самог почетка понели су ласкаве титуле слободара.

Фото-робот књижевног мудраца 

И мада су ове почасти даване доживотно, сама чињеница да је мудрост зачета међу ликовима и кроз варљиве литерарне исказе, од те врсте итинољубивости и истинољубаца начинила је клишетиране слике. Врло брзо у источној Европи утврдило се како изгледа фото-робот идеалног књижевног мудраца и генерације писаца почеле су да му стреме као идеалу. Но, постати и опстати као пророк од самог почетка није било питање садржине (добрих књига), већ форме (представе о томе шта је добра књига).

Није потребно бити збиља мудар – то су дисиденти брзо схватили – довољно је држати се и изгледати мудар. Први мудраци међу социјалистичким писцима данас су већ старци, али одшколовали су следећу генерацију мудраца, па да видимо како они изгледају.

Мудар писац радије ћути него што пише. Ретко проговара, јер зна да ће се његове слабости прогласити за оклевање мудрог човека. А шта је са делом мудрог писца? И оно је ту утилитарно. Такав писац много мисли, а мало објављује. Писао је као млад, а у старости прештампава стара дела и додаје понеки увод или белешку о страшном времену у којем је књига настала (следећа генерација заменила је сташно време сушним временом новог капитализма или нових ратова, само нама својственим).

Зато се дешава да се такве књиге у новим издањима читају због предговора, пошто је важније шта се с њима дешавало, него шта у тексту стоји. Истинољубиви писци тако постају амблеми и заробљеници слике о себи. Средина их тера да више времена проводе негујући своју идеалну физиономију, него да напредују.

Они који у старости схвате да у литератури треба оставити и нешто лепо, пишу сетне књиге једноставне и дирљиве тематике о свом детињству крај неке реке и слично. Други који одлуче да свом миту служе до краја, суочавају се са болестима свих звезди.

Ко је исписао истину?

Исинољубиви писци пате од митоманије, подозревају да млади минимизирају време неслобода, те да их тако због равнодушности непријатељског заборава и старости у коју су зашли, гурају у страну. Права драма  – сличнија литератури него животу – у животу таквих писаца настала је кад су нестали разлози због којих су били оглашени мудрацима. Читаве генерације источно-европских писаца у прошлим деценијама суочиле су се с овом кризом идентитета.

Одавно је нестао комунизам, пао Берлински зид, а они, наравно, остарили. Сви страшни мучитељи и џелати исписали су своје верзије историје и ништа није остало тајновито а да то није сазнало и дете у школској клупи.

А истине? Е, њих су прецизније и на један сирово-полицијски начин потресније исписали разни КГБ-овци, секуритатеовци и СТАЗИ-јевци, ДБ-овци. Догодило се тако да је чиста истина добила аутентично рухо. Она симболична "истина" показала се наивна, саткана од књижевних слика, које су се још преко тога показале овешталим и приправљеним за позирање самог аутора.

У многим источно-европским земљама ово је означило крај истинољубивих писаца. Ниједна земља Европе након 1989. није била тако несрећна да забаса у нове ратове, слутње и сумње. Зато ваљда још једино у нас симболичне истине нису замењене стварним. То је ваљда и разлог што је последња деценија породила нову генерацију литерарних мудраца. Да ли се они разликују од оних из претходне генерације? Ни за јоту: литерарни мудрац изгледа се у сваком времену постаје на исти начин. Ако још нисте схватили на који, читајте текст од почетка.