Шта ће вам велика плата ако немате живот и живце

Дуго већ видим да изгара. Почело је пре неке четири године, када је отишла на посао у седам ујутру, а вратила се у десет увече. Разлог што се толико задржала био је "па, Мицо, 15. је у месецу, правимо пресек".

Добро, мислим се ја, откуд знам како је у тим озбиљним фирмама. Тада сам студирала и радила као хонорарац пола радног времена на неком сајту, па нисам знала да ли то тако мора или не мора кад се прави неки пресек.

Следећег пута кад се поновила слична ситуација рекла ми је "ух, почетак месеца је, лудило, радимо набавке", а онда следећег пута "ма, крај месеца, сводимо рачуне", онда "време је одмора, нема ко да ради".

Онда је остајање на послу до осам увече постало уобичајено, да сам престала да је питам и помислила "добро, ваљда зна шта ради, ваљда ће престати".

Она је постајала све уморнија, вечито ненаспавана, јављала се на пословни телефон пред спавање, усред јела, у изласку, на рођенданима... Иако сам јој више пута рекла да се окане тога, неће стати свет ако проклети телефон настави да звони, то се није десило. И дигла сам руке, мислећи се "не могу више ако ме не чује".

И дошао је тај "кобни" дан кад је изговорила реченицу коју "није смела": "То је постало нормално, видиш да скоро пола нашег друштва тако ради."

Моја толеранција се тад сравнила са нулом и одреаговала сам бурно. "Не, није нормално. Види на шта личиш!" И тако даље. Трајало је. Није, уосталом, ни важна та моја епопеја. Важно је да је она схватила да изгара и да је експлоатисана на свим нивоима, и психичком и физичком и емоционалном.

И то уз њен пристанак.

И није то само случај моје другарице, која има 31 годину, факултет и седам година искуства. То је постала општа појава, да готово нема те особе која не зна бар петоро људи који тако живе и раде. Нити се зна шта је време за одмор, за спавање, за пријатеље, једном речју – за (замислите) мало "лењости"! Било да радите у продавници у Зајечару или у фирми у Београду, постало је нормално радити прековремено, најчешће неплаћено.

Више пута сам потезала питање зашто не нађе посао који је мање плаћен, али се бар не захтева такав темпо? Зашто не побегне из те фирме у којој се њена права као запосленог минимализују? Зашто не сачува своје здравље?

И породица и деца је чекају, а већ је преуморна.

"Не одустајем од посла који ми доноси добру зараду, а исцрпљује ме у потпуности јер ја тим новцем плаћам сама себи храну, кирију, рачуне, штедим за црне дане. Штедим и помало за старост. Да ли је то луксуз штедети у 31. години живота? Да ли је луксуз живети самостално са 30 година и сам себе издржавати? Јел' грех желети да нешто некад сама себи лепо купиш од својих пара? То се не може са просечном платом у Србији. Морам да чувам овај посао који ми доноси више новца од просека. Бољи посао је јако тешко наћи, скоро немогуће јер је у свим фирмама у Србији слично", одговорила ми је она.

Да, рекла сам јој, али да ли су стрес и потпуна исцрпљеност вредни свега тога? Вреди ли изгарати код послодавца који те толико експлоатише, а не жели да прими нове људе иако се обим посла повећава?

"Незадовољна сам, али не познајем никог ко зарађује добро, а не ради прековремено. Вероватно је у иностранству другачије, може да се заради новац док се ради оптимално", тврди она.

Из искуства људи који су отишли, чула сам да није тако, ситуација је мање-више слична, рекла сам јој.

Са мало мањом платом и више времена, стигла би да припреми, а не да купи ручак. Да оде у биоскоп, на тренинг о ком стално прича а не стиже.

Не би могла да нас за рођендан изведе у скуп ресторан, али бисмо се дружиле и смејале на каучу у њеном стану.

Вероватно би у тој старости, за коју штеди, била здравија него што ће у пензији бити ова девојка која у 31. губи живце.

За почетак, кажем јој, мора понекад да каже "не" и крене да излази са посла бар мало раније. Не мора сав посао у фирми да се одради у једном дану. Неће фирма због тога пропасти.

Директор сигурно води рачуна о томе. И то врло промишљено.