Човек који је покрао Битлсе

Прошле седмице у српске биоскопе стигао је филм "Јуче" Денија Бојла, по сценарију Ричарда Кертиса, нови наслов у богатој филмографији надахнутој Битлсима.

Овај филм има врло занимљиву премису. После мистериозног нестанка струје и помрачења на глобалном нивоу, главни јунак се буди у свету у коме нема Битлса и нико не зна њихове песме. Како је главни јунак дотле неуспешни кантаутор, он по сећању почиње да свира њихове песме и представља их као своје и тиме стиче глобалну славу, међутим, тако крупна лаж има превелику цену.

Где се овај филм налази у односу на актуелне токове рокенрола на филму?

Па, негде између биографских џубокс мјузикала као што је "Боемска рапсодија" и критички интонираних фантазија о успону фикционалних рок звезда као што је "Звезда је рођена". Ослоњен на познате песме, "Јуче" разрађује једну фантазију о измењеном свету и околностима које доводе јунака у велико искушење.

Љубитељи музике наравно после гледања овог филма одмах су отворили питање да ли се свет без Битлса довољно разликује од оног који познајемо.

Романтици и марксисти 

Романтици међу нама сматрају да је разлика недовољна и да би свет без Битлса морао бити много страшније место у сваком погледу. Марксисти пак мисле да је разлика сасвим довољна јер један појединац или група нису довољни да промене врло сложене токове историје.

Кључно питање гласи заправо који део каријере Битлса јесте суштински незамењив и потпуно аутентичан, односно који део њиховог рада није био део ширег таласа где су се и други музичари бавили нечим сличним.

Уосталом, и сами Битлси су на самим почецима свирали као део таласа и није тешко замислити да би неке песме сличне њиховим раним хитовима успели да направе Бади Холи или Бич бојси.

Слично важи и за неке спорије, сентименталније песме попут насловне коју је могуће замислити у песмарици Кета Стивенса односно Јусуфа Ислама.

Ипак, тај тренутак у коме је рокенрол дигнут на ниво уметности, и увођење експеримента у форму чини се као аутентични допринос Битлса.

Отуд занимљиво је да без Битлса у филму "Јуче" нема Оејзиса као њихових доследних фетишизатора, али рецимо има Рејдиохеда, који су практично следили приступ Битлса у прилазу свом уметничком раду.

Па ипак, лакше је замислити околности у којима ће Ноел Галагер јако заволети неки други бенд него оне у којима Рејдиохед праве значајну каријеру без узора у ливерпулској четворци.

Но, чињеница да "Јуче" побуђује жустре расправе само потврђује да је ова романтична комедија смештена у околности једне алтернативне музичке историје испунила свој циљ и поред врхунске забаве отворила и простор за полемику о заоставштини Битлса.

Последице по Бисти бојсе и Лепу Брену 

Кад је о филму реч, свакако да би свет без Битлса био другачији.

Можда би непостојање песме "Хелтер Скелтер" спасило живот Шерон Тејт, спречило масакр Чарлса Менсона и учинило нови Тарантинов филм "Било једном у Холивуду" потпуно другачијим?

Свакако да не би било филмова као што је "Чепи" Нила Бломкампа у коме јужноафрички дует Ди Антворд играју саме себе у фикционализованој научнофантастичкој причи о роботима, свакако да би спотови Бисти бојса били много мање маштовити, питање је да ли би Бејонсе снимила "Лимунаду" – визуализацију свог албума емитовану пре неколико година на ХБО, и да бисмо Лепу Брену гледали у "Тесној кожи" и "Нема проблема", али не и у "Хајде да се волимо".

После дужег времена на репертоару имамо филм који заслужује пажњу и због утиска који оставља и због питања која отвара. У времену када су биоскопи преплављени филмовима насталим на бази идеја из других формата, појавио се један који црпи свој садржај из рокенрола али је по много чему управо повратак ономе што је свеже у начину размишљања.

Уосталом, сам Дени Бојл је одбио да снима 25. филм о Џејмсу Бонду да би урадио "Јуче", и у њиме оставио дубљи траг од оног који праве већ потрошене франшизе.

Важно је на крају напоменути – рокенрол на филму се буди, али обрни-окрени за разлику од прошлих времена када су биоскопске пројекције биле пут да нова музика дође до публике, сада су то музејске теме, реконструкције живота давно афирмисаних извођача и уживање уз старе песме. Формат рокенрол филма је оживео али изгледа да сам рокенрол још увек није.

Бојл и Кертис на неки начин говоре и о тој теми у овом филму.

Узмите све то у обзир када будете ових дана ишли у биоскоп.