Хрватски лингвисти у хајци на Вука

(Грађу за овај мини-речник нашао сам у чланцима и студијама српских лингвиста Павла Ивића, Бранислава Брборића, Слободана Реметића, Егона Фекетеа, Милорада Телебака и Драга Ћупића.)

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР. – Постигнут са Хрватима, био је Вукова лична победа, али не и успех за Србе, који су тиме били увучени у спрегу с народом друкчије културе и традиције и друкчијих политичких интереса. (П. Ивић)

БРБОРИЋ, БРАНИСЛАВ. – „У потоњих сто година (...) било је и сарадње, и заједништва, и слоге, и споразумевања.

Али је много више бивало разлика, спорова и разлаза мотивисаних околностима изван логике самог језика...“ (Бранислав Брборић (1940–2005), српски лингвиста)

БРОЗ, ИВАН. – Истакао да је за Хрвате најбоље да се приклоне Вук–Даничићевим језичким начелима.

Свој правопис је ипак назвао (само) хрватским. (Иван Броз (1852– 1893), хрватски лингвиста)

ВУКОВА РЕФОРМА. – Односила се на српски језик, али су њу прихватили и Хрвати, тако да је у основу и њиховог књижевног језика ушло штокавско наречје.

Чакавско и кајкавско наречје остала су на нивоу дијалекта, премда се мањина Хрвата служила штокавским наречјем. (Д. Ћупић)

ГОДИНА 1836. – Људевит Гај (1809–1872) у својој Даници је прешао на штокавски, што је био дефинитивни раскид са чакавско-кајкавском традицијом. (П. Ивић)

ГОДИНА 1861. – Хрвати свој језик зову „југославенски“.

ГОДИНА 1867. – У време опирања Мађарима, језик код Хрвата је „хрватски или српски“.

ГОДИНА 1868. – У тексту Нагодбе с Мађарском стоји да је језик „хрватски“.

ГОДИНА 1899. – Одлуком Хрватског сабора, званични Загреб се опредељује за Вуков књижевно-језички модел.

Најјачи политички потез који је званични Загреб икада повукао одлучујуће је подупро интегрисање готово свих католика између Бугарске и Словеније у једну, хрватску нацију.

Тај потез је отворио пут ширењу хрватског опредељења међу католицима штокавцима. (П. Ивић)

ДАНИЧИЋ, ЂУРА. – У Гласнику Друштва србске словесности објавио чланак „Разлике између језика србскога и хрватскога“ 1857. године.

У чланку се износи теза да је у основи хрватског језика чакавски дијалекат, а у основи српског штокавски. (Ђура Даничић (1825–1882), српски лингвиста)

ИВЕКОВИЋ, ФРАЊО. – Присталица Вукове језичке реформе, аутор великог двотомног речника.

Али у предговору је истакао да је то речник хрватског језика „јер су га списали и на свијет издали Хрвати“. (Фрањо Ивековић (1834–1914), хрватски лингвиста)

ИВИЋ, ПАВЛЕ. – „Књижевни језик у простору између словеначке и бугарске границе је један, разуме се, с територијалним варијантама.“ (Павле Ивић (1924–1999), српски лингвиста)

МАРЕТИЋ, ТОМИСЛАВ. – У наслову његове граматике стоји „хрватски или српски језик“ са раставним везником или.

Редослед даје предност Хрватима, у Аустроугарској већинском јужнословенском народу. (Томислав Маретић (1854–1938), хрватски лингвиста)

НОВОШТОКАВСКИ СТАНДАРД. – У основи и српског и тзв. хрватског језика. Подразумева све особине целовитог и развијеног језичког система: седам падежа и систем од четири акцента.

ПЕДЕРИН, ИВАН. – „Питање је дугујемо ли ми Хрвати уопће још нешто Караџићу (...)

Они који су код нас прихватили то неумјерено дивљење Караџићу учинили су то, како се чини, највише стога што нису познавали него су, дапаче, омаловажавали књижевну традицију властитог народа.“ (Иван Педерин (1934), хрватски германиста)

РЕМЕТИЋ, СЛОБОДАН. – „Лично бих био срећан да су хрватски филолози и центри одлучивања крајем деветнаестог столећа свога Цицерона нашли у некоме другом а не у Вуку Стефановићу Караџићу.“ (Слободан Реметић (1945), српски лингвиста)

СРБИ У ХРВАТСКОЈ. – Године 1945, Срба у Хрватској било је више него „матичног народа“ у Црној Гори и знатно више него Арбанаса у Србији.

Ипак, уставна одредба о српском језику у Хрватској, 18 година у континуитету гласила је „хрватски књижевни језик“.

СРПСКА ЛАТИНИЦА. – Срби су латиницу као друго писмо прихватили почетком прошлог века, заједно са идејом југословенства. Српска престоница постала је готово сасвим латиничка.

СРПСКА ЋИРИЛИЦА. – Српско национално писмо. Њоме су Срби дуже од осам векова стварали своју културу европског нивоа.

Уврежило се и мишљење да су Срби двоазбучан народ, што није тачно – нема двоазбучних народа. (М. Телебак)

СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК. – Успостављен и као појам и као назив изван Србије и мимо Срба, првенствено вољом стратега хрватскога националног покрета. (Б. Брборић)

ТЕЛЕБАК, МИЛОРАД. – „Срби имају грешну заблуду да је њихово писмо примитивно, да с њим не могу у Европу.

А у Европу су Срби давно ушли управо са ћирилицом.

Србин треба да пише само својим националним писмом – ћирилицом, као што сваки Хрват и Словенац пишу само латиницом.“ (Милорад Телебак (1942), српски лингвиста)

ЋУПИЋ, ДРАГО. – „Име језика не значи да је он независан од других језика, нарочито не од језика од којега се 'отцепио', тј. од којега жели да постане нов и самосталан.“ (Драго Ћупић (1932–2010), српски лингвиста)

УНЕСКО. – По Међународном информационом систему за културу и научни развој, кога се придржавају све чланице Унеска, све књиге штампане латиницом – макар оне биле српских аутора – сврставају се у неку другу културу.

Нису део српске културе јер од 1994. године не постоји одредница „српски језик – латиница“. (М. Телебак)

ФЕКЕТЕ, ЕГОН. – Друго је питање како тај језик (хрватски) треба именовати, при чему је основно питање: какав је тај језик, тј. разликује ли се он системски у односу на друге или не. (Егон Фекете (1931–2009), српски лингвиста)

ХАУЛИК, ЈУРАЈ. – У писму бану Јелачићу 9. 2. 1849, загребачки бискуп Хаулик (1788–1869) наглашава да је заштита од српског православља једини мотив задржавања латинског, уместо увођења народног језика.

ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ЧАКАВСКИ И КАЈКАВСКИ). – Да би Хрвати формирали хрватски језик који не би био исто што и српски, морали би да нађу другу језичку основу.

Уместо штокавске основе, морали би да пређу на чакавску или кајкавску, и тек онда да граде посебан језик. (Д. Ћупић)

ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ШТОКАВСКИ). – На хрватској страни одвајкада од јединства са језиком Срба постојале су тежње да издвоје свој језик и да га кодификују као самосталан.

То су званично успели једном за време Другог светског рата, а затим уочи распада и по распаду нове југословенске државе.

Издвојили су га као посебан језик, али будући да му је основа остала иста као и у језику Срба, тј. том језику је остала штокавска основа, само су га преименовали. (Д. Ћупић)