"Доле Американци", не урличу писци

Дакле, зашто писати? Хајдемо од хиљаду добрих одговора и небројено лоших, да одаберемо један.

Бављење уметношћу је нека врста трансфузије човештва. Могло би се казати да су уметници добровољни даваоци човештва. Остављају га на папиру, а читаоци то препознају и читајући приче које их дотичу, унапређују своју људскост, тако што након праве књиге постају бољи, промишљенији, осећајнији.

Човек има две особине које га разликују од животиња: уме да се смеје и сажаљив је према слабијима, кљастима, одбаченима, нишчима умом, речју свима који би у животињском или нацистичком свету били одстрањени без много милости, јер тако борба за опстанак налаже.

Да би унапредила сажаљивост – једну од две темељне човекове особине – литература је усавршила још једну драгоцену особину: она учи и писца и његове читаоце како да се ставе у туђу кожу. Писац први улази у кожу својих јунака, па покушава да схвати и светицу и убицу; и нацисту и Јеврејку; и лудака и лудакову прибрану жену. Писац у тој вештини вежба и своје читаоце, који ће након добре књиге тешко повикати: "Доле Американци", или "Смрт, педерима!" а да не помисле како је тим Американцима и како је тим хомосексуалцина после таквог повика.

Добар читалац неће рећи да је неко убица док му се кривица не докаже, али добар читалац, с друге стране, неће допустити да се доказаном убици релативизује његова кривица, ма колико да ће и таквог убицу покушати да разуме.

Ето, и одговора коме писати. Онима који су људи. Онима који неће да буду послушна маса, сигурни гласачи, онима који не верују да било коме треба дати апсолутну власт и најпре онима који знају да је демократија вечно несавршен процес који стално треба унапређивати, јер алтернатива не постоји.

Књига је уџбеник емоција, кривудав али сигуран пут ка правичности, но она је пре свега објекат лепоте. А да би била објекат лепоте, нужно је да буде комад савршенства. Вражји тешка ствар.

Замислимо само колико би сваком од нас било тешко да "од ока" без помагала или инструмената, у житкој глини рукама изваја савршену лопту. Пишући роман, писац мора да направи често стотину таквих савршених лопти које су повезане компликованим системом заједничких ротација и све то без икаквих мерних инструмената, осим његових осећаја, личног искуства и доброг укуса.

Писање се зато не учи у школама као остале уметности, јер сама техника исходи из јединствене пишчеве идеје и потпуног осећаја да се сваком новом књигом прави нови свет.

Ето, зашто се писац ових редова бави уметношћу.

Који је ваш разлог што се бавите уметношћу?